Учитељ

Из старе наше књижевности 249

Дејановић 1395: срђчани. Кнегиња Милица са синовима 1395: вошвода (раније волевода). Краљ Ст. Остоја 1399: гговорђ (договор), госпошство, и зб грђмкемђ и са всакимв, лебавв; 1400: збероу, Воинђ изђ Бистрице, Драгошњ исв Тогемарв, исв тога, госпоцко. Ст. Високи 1405: испакостил, зБ Дубровчанм. Мара Бранковићка са синовима 1405: одв вкка и ошњ цара Стефана; 1406: оусхок!е. Краљ Твртко Твртковић 1405: како госпоство ми са всими, слово госпоства ми, шњ нимђ, опћине, зговорђ 8Б ГОСПОДИНОМБ, срљискомб. Ст. Високи 1407: оцемђ: 1411: и да се ошњиква, ошљ прћКстои и одђ жировнице. Сандаљ Хранић 1419: опћине, лоубављ; сљ пашами, зђ дрљвми, зђ доубравами, синокоси, 35 грђмђемђ и сђ водама и са всими мећамн; за слашкоу лоубавњ и срчанство; и натрашкоу нашемоу и нихљ натрашкоу. Краљ Степан Остојић 1419: братцтво, госпоствоу, абраними властели, рошшва Христова. Рад. Павловић 1420: госпосшво. Иван Кастриота 1420: оусхок:е. Сандаљ Хранић 1420; Gecb пореченим, како !е згора речено, и поо жупе; 1426: соусЕцтво, како смо згора рекли, 3b JOCTOHHHMb, слоботљштина, Рад. Павловић 1427: или одб нашега натрашка, ошљ коихђБ нихђЊ госпоштво, 26 гором и сБ водом; сБ ледми госпоцтва ми зговорисмо се, и меће леодми господтва ми, да е госпоцтвоу ми невкранђ и да се разаспе до коркна; 1441: са много, беза всааке. Ђурађ Брачковић 1410: преетави се господинљ Лазарбв, зговорисмо, господцка; 1419: оца, гђ госпогомђ, СБ KOJIOMB; 1428: ошстоупило; 1428 и 1445: оусхоте; 1428—1429: што оусхоке оставити; 1429—1430: земља ком е ошступила оу тоурске роуке. Челник Радић 1430: ошкоупиа. Јурај, синовац Хрвојев, 1434: сагрешио, зђ братбомђ и гб дрбжанием. Ст. Томаш Остојић 1446: милост нашоу госпоцкоу. Патријарах Никодим 1450: исправламо. Рад. Павловић 1451: беза всаке, госпоцтвоу, госпоцтвомђ. Иваниш, војвода хумски, 1452: 2 братњкомђб и 8 братоучеди, са свомђ нашомђ помоћње, шњ нимљ-. Дубровачка Општина 1452: брацтво, госпоства. Херцег Степан 1454: 5 госпоцтвомњ, госпоцтво. Ст. Томашевић 1458: логофецство, и аи неиномђ дКчицом. Иван Црнојевић 1485: шњ нихћ, гђ бра_ ТОМЕ, ДОХОТБЦИ. Ови, и други овакви, примери јасно сведоче о тежњи да се изговарање колико се може верније и писмом прикаже. Кад што је потреба дугог нагласка задовољавана писањем удвоје-