Учитељ

једна школа заробљене наше деце. | 411

мишљења. И заиста, ако ни због чега другог, оно бар због тога, што је ово била школа гладне деце, грех је, не сачувати је у домену историје педагогике, не илустровати је што бољим педагошким потезима. Најпосле и из националних разлога вреди написати о њој који редић, јер је та школа требала да буде најмаркантнија манифестација духовног подјармљивања, најјачи доказ непријатељског шовинизма и неморалне социјалне културе. Поред овога, кроз ову је школу прошло преко пет стотина српске деце, а у њој је радило једво време тринаест српских заробљених или интернираних учи"теља, те је од вредности забележити услове и резултате тога рада.

Пре свега ова је школа продукат једне случајности. Познато је, да су непријатељи још при првом прелазу интернирали поред осталих и децу, коју су налазили по шумама, у којима су себила склонила од експлозивних зрна. Са одраслима су одвођена и та деца, јер су и непријатељска штампа и дипломацији тврдили, да су и деца давали оружани отпор. Наши су у заробљеничком логору гледали ову децу, како беспосличе, иду од бараке до бараке по цео дан не радећи а гладујући. Нарочито је било тешко за ону децу, која су била доведена без икога свога. Благодарећи сусрету једнога српског учитеља са овом децом отпочело је прибирање ове деце прво у једној групи а после и по осталим заробљеничким групама. Два су свега учитеља била стожернаци, око којих су се деца збирала. То су били Петар Крстић и Милан Јовановић, Немајући ни локала ни средства они нису могли извести никакав озбиљан школски рад. Сав је рад био у почетку сведен На обично забављање и поучавање и заједничко играње. Тек доцвије септембра месеца 1916. године и, сама непријатељска команда видевши могућност, да се образује једна школа за српску децу, допустила је да се ова идеја приведе у дело. Кад би најобјективније судили, ипак се не би могли рећи, да је непријатеља у овоме руководио какав хуманизам, филантропизам или пацифизам. Потврдиће нам и следећи радови, _ да јг између осталих средстава непријатељ хтео само то, да

= Овоме је право име Милан :Парац. Као подачик и својвик А-Угарских заробљен је у Нишу. Несрећом непријатељ га „одроби“ али се под псеудонимом пријави као српски учитељ из Делиграда те се

сматрао као заробљеник. 5 4%