Учитељ

586 Учитељ

око далекога Трапезунда): која ће од њих узети Цариград. Такмичили се: Епир и Никеја. Моћни епирски деспот био је Тодор, У чијој је држави био Охрид. Утицај охридског архиепископа, под чију је власт потпадала и црква у Рашкој, није био у Стевановом интересу, као владаоцу независне државе, у коју се уплићу суседи ма у ком циљу. Отуда, по споразуму с братом Савом, шаље га у Никеју, с мисијом да изради независност српске цркве. Свети Сава, Који је као заточник православља могао у извесним моментима с чисто црквеног гледишта и не одобравати поступке свога брата, показао. се као велики и у усрдној пошпори брату, кад је интерес државе шо налагао. И, његов одлазак у Никеју, није, као што г. Јовановић мисли (стр. 241) „мудро искоришћавање и престављање опасности од католицизма“, ксја је сад била мања, већ више искоришћавање политичког и црквеног супарништва: Епира и Мале Азије, Охрида и Никеје, којима није било свеједно: уз кога ће бити нови краљ на Балкану, и његов јуначки народ (кога је, по лајичком и недокументованом мишљењу г. Јовановића (стр. 241) грчки клир сматрао за просшака), у мементу кад Грци уђу у Цариград. Нити је Св. Сава тражио искључиво Србина за архиепископа, ни искључење грчког свештенства (као што до тада није било искључено свештенство словенске народности), већ само независност српске цркве. Тако, дакле, изгледа та ствар у светлости Историје.

Г. Јовановић неће да зна за „понизно клечање и метанисање“ и „благоклоност цара и патријарха,“ и ако ја те речи нисам употребио. Он не зна за молбу, измолио, замолио, јер се, вели, то није могло измолшти. Он хоће убедљиво доказивање, а није прочитао стр. 24. и 25. уџбеника на којима се износе разлози за пут у Никеју. Па ипак, ко зна церемонијал на двору цара и патријарха, тај ће знати, како се морао повашати један архимандрит из далеке Рашке, који није био у оно време за грчког цара и патријарха оно, што је данас и онда = Србима. А један краљевски брат, учен и васпитан, дипломата првога реда, вичан византиском церемонијалу, свакако је тоном, и лепим утиском који је учинио, знатно припомогао решењу, колико и „убедљиви докази“ који су могли бити ипак у виду молбе, а не ултиматума. Та ево смо за наших дана, морали

· 1 Јиречек: стр. 282,