Учитељ

Музички преглед 597

двема књигама није потпуно на свом месту. Тако на пр. Ја не увиђам зашто је наша стара и у народу скроз омиљена Народна Химна стављена тек иа девето место друге књиге, Иако у свом постанку другој сврси намењена, песма „Боже правде“ је дуги низ година служила као химна наше државе и за све то време загревала сва српска срца за мисао 0 ослобођењу у уједињењу целог троименог народа нашег. Тако значајна. песма не см есе подцењивати ни после постигнутог ослобођења и уједињења. Друга моја напомена могла је, можда, доћи н у први део ове оцене. Мени се, наиме, особито допада што јег. Илић у својим књигама употребио оба писмена и што је поред. српских песама и игара унео и хрватске и словеначке. Али баш зато што ми се то особито допада, ја бих желео дау новом издању буде више таквих ствари, тако да књиге носе. потпуно карактер југословенски. Само при узимању хрватских. и словеначких песама и игара треба се служити правим изворима. Да је ово имао на уму г. Илић, не би му се десило да понови погрешку коју је учинио српски лист из кога је узес једну словеначку песму. Овде мислим на Вилхарову песму „Ро Јетеги“(П књ, стр. 7). У једном дечјем листу што излази у Београду погрешно је та песма штампана и у словеначком тек· Cry H у српском преводу са три строфе место са четири, као што је у оригиналу у словеначким песмарицама. Тако. осакаћена песма не може се, разуме се, певати, пошто мелодија песме захтева најмање две строфе. Г. Илић је ту песму пренео из београдског дечјег листа какву је тамо нашао. Даља. моја замерка опет је у вези са оним што ми се у књигама т. Илића свиђа. Ја веома ценим што се г. Илић трудио да у своје збирке што је могућно више унесе потпуно народне умотворине, т.ј. песме и игре којима је народ дао и текст и мелодију. Али кад је народни техст од лоше сумњиве васпитне вредности, онда налазим да је боље заменити га уметничким, као што су радили Кухач и Окановић. Тако мени некако незгодно дође у једној песми за играње („Ајде лепа Маро“... 1 књ. стр, 62) износити пред децу слику једне тако страсне играчице, која више воли да јој је господар и гладан и жедан и болан, па чак и да умре, него да коло остави. Даље што имам да приметим г. Илићу односи се на његов поговор И књизи (у | ој га никако нема). У том поговору правда само г. Илић уно-