Учитељ

686 Учитељ

по једна слика са именом представљене ствари. Обично је почетно слово ново, а реч називају „нормална реч“. Ове слике — ако представљају животињу — обично немају природан став, него се карикирају, да би ставом представиле облик слова. Неприродно није добро. Стога у томе нарочитом удешавању ствар не треба претеривати. |

Слике треба да буду просте, т. р. од неколико црта, да. би их деца и прецртавала.

Слика треба да представи неки моменат из живота, а најбоље би било, да се код слова унесе више слика тако, да се види ред момената, а из свих да се створи прича. Речи из тих момената имале би цотребно слово. Оваквим сличицама. представила би се негде шала, негде страх, негде рад какав и т. д. Цео буквар написати као низ догађаја следствених и немогуће је, па и излишно је, јер би била предугачка прича, изгледала би као зрак без краја, а ми раније поменусмо, да је радост велика стићи до видне мете. Ђаче би се у овакој причи осећало као малаксали пливач насред широке реке.

Слике познате подсећају на правилно наглашавање речи, | што им је најбоља услуга читању.

Насловна слика у буквару означује и страну, да се нађе штиво. i

И ако су слике важно наставно средство, ипак при учењу читања и писања оне немају претежну и неминовну улогу, Треба умети читати ствари и слике. Па и посматрање слика не значи читати речи од слова. Ствар, слака, име и написана реч представљају једну ствар у 4 вида. Многе слике начиниле би буквар сликарником а штиво и читање учиниле би споредношћу. Зато мора бити умерености.

Слике у букварима досада подсећаху на глас, али не помагаху читању. У српским букварима има „прва“ а не „нормална“ реч, јер се на њој не учи читање тако, да се она преноси као слика једноставна, као јероглиф. Речи: змај, зоља, заова, вез, звезда... немају ничега заједничког са речју: змија. Осем тога, слика није предмет штива, те је ту као Пилат у „Вјерују“.

Ни разно бојене слике за читање ништа не доприносе. Слике букварске су у данашњим букварима незнатне вредности.

Сад да речемо коју о букварском штиву.