Учитељ

Из школског живота 441

стављати оличење тачности, доследности и природне отмености, Исто тако поуздано је да ће многе тек доцније у животу у самосталном раду, У својој школи осетити сву величину великог примера који су имале у г. управитељу. Зато су ми доказ многобројне ваше старије другарице. Растурене по целој Краљевини од маленог села Смоквице на Грчкој граници па до Љубљане, Цетиња и Подгорице, кад дођу преко лета у Београд похитају у школу своме управитељу: да се похвале, да се пожале, да потраже утехе и помоћи. И свака оде задовољна, охрабрена, утешена. Јер, треба да знате, једно је радити један посао са највећом љубављу и разумевањем, али бити сам, усамљен, а друго је бити у заједници, која је била срећна да је за двадесет година имала на челу једну бескрајну енергију, једну беспримерну савесност и истрајност, гвоздену вољу и једну силну и дивну љубав према раду, школи и народу. Зато нама који смо с њим радили и није било тешко корачати напред ка бољитку.

Стога, драге ученице, да у име ваше, у име ваших старијих другарица, у име наставника ове школе замолимо госпо управитеља, да сву ту љубав и пажњу према школи ни у будуће не одрече, да га замолимо да нам данас не каже збогом. Исто тако вас молим, да сви заједно нашем великом двадесетогодишњем „учитељу кажемо заједно искрено и топло: Хвала и живео!“

После ове силне речи није било душе у дворани а да јој се нису заблистале сузе на очима. Многе учгнице су гласно јецале. Плач њихов прекинуо је управитељ који је, силно узбуђен, захвалио и ученицама и наставницима на топлој пажњи, заветујући се да никад неће заборавити своје сараднике и своје ученице.

Ученице су овога пута поклониле школи велику слику управитељеву у дивном оквиру са натписом: „Успомена на нашега управитеља — школи — ученице“.

Наставнице су, поред чаја који су у знак пажње приредиле свом управитељу, поклониле му и један скупоцен поклон с натписом: „Свом драгом другу и управитељу Љуби М. Протићу“ и онда њихови потписи.

Ова лепа и дирљива свечаност завршена је у 5 часова.