Учитељ

2202 Учитељ

поезије на народном језику – не бејаше је, зацело, до краја "четрнаестог века. Али има један запис који упућује на веровање да је ускоро по том, у почетку петнаестог века, Дубровником већ вејала уметничка песма наша. А шо је било доба Деспоша Стефана. Ти су, непотпуни иначе, стихови записани ћирилицом, писмом Деспотовим. — ма да ово има

„другог објашњења. Ова песма времена Деспотова сведочи да

је душа књижевника наших Шада пропевала. То је тада учинила у насељу муза — у Дубровнику.

То је било оно доба кад је млади скотландски краљ Џем 1 (1394—1437), прави савременик нашег Деспота, #евао, и кад је, уз остало, испевао и своју „Пролетњу песму тица“, у којој каже:

„Молите се мају ви који га толико волите, јер настаје месец вашег одушевљења! ИМ певајте заједно с нама: Иди, зимо, иди! Ходи лето; ходите слатка времена годишња, и ходи ти, сунце! Разбудите се — срамота је ви — - који сте добиле своје небо! И љупко подигните главе своје, па захвалите љубави, што чујете сладак позив њен!“ _ То је, више-мање, оно доба кад је тоскански владалац „Лоренцо Медићи певао песму „Љубичицама“:

„Лепе,. свеже и пурпурне љубичице, које је устргнула пребела рука једна, каква вас киша, или какав вас po «створи тако најдражим цвећем под сунцемр!

„Која је то роса, каква је то земља, где је и које је то сунце — што у вас сакупише толике нежне лепоте Од куда природа узе тај благи мирис, или је то било небо које вас тога удостојити хтедер |

„Драге љубичице, она рука која вас је узабрала између других где бејасте — та рука има толико врлине и китња. «стих украса. ; - -

„То је она што ми је срце отела, па га од грубог начинила племенитим — ви сте њене другарице, па њој, дакле, а не другој захвалите!“

На пуној висини европског образовања, савременик Шших крунисаних поета, Деспот наш певаше душом својом. Књи_жевни језик наш — ни српски ни словенски — не бејаше подобан за стиховани исказ узвишеног поетског осећања. Па ипак имамо Деспотово „Слово Љубави“, један књижевни

“ |

ан