Учитељ

-498 Учитељ

нада у новом, реформованом и идеалном људском друштву које ће донети преображај света. Религија, школа, породица утичу најнепосредније и најприсније на тај морални развитак појединаца за који се он једино интересовао. Он је био толико овладан Чернишевсковим идејама да је, поред све своје бистрине, био неспособан да уђе у системе других социалиста. Из дела Марксових, кога је после Чернишевског највише читао, он је примао само оно што се слагало са Чернишевским. А између Чернишевског и Маркса велика је разлика. Док је код Чернишевског личност све, дотле је код Маркса друштво све. Један рачуна на лични егоизам, да он, просвећен, препороди друштво — други се узда у егоизам класе, очекујући друштвени препорођај од борбе радника с капиталистима. Чернишевски је идеалист, Маркс је реалист. Један је утопијски социалиста, а други практични социалиста, Ван сумње је да је Марковић припадао оним првима. И зато његова идеја није ни нашла дубљег корена, и зато су га његови најближи приврженици, при првом сусрету са реалношћу живота, одмах и напустили.

„Додатак“ Јован Скерлић, Светозар Марковић, његов рад и идеје, Београд 1910. — Г. Јовановић, у овом одељку, критички приказује оцену о раду Светозара Марковића, оцену, коју је написао Јован Скерлић. Г. Јовановић признаје да је Скерлић прикупио огроман материјал о Марковићу, да је осветлио многе моменте у његовом животу и да је ова ствар, узета као литерарно дело, једна од најбољих биографија којих уопште имамо. Али се у оцени личности Светозара ММарковића не слаже са Скерлићем. Скерлић верује да Марковић, поред тога, што је био савршено честит човек, што је био идеалан и фанатизован социалиста, да је он био конструктиван и рационалан тип, да је био еволуциониста, да су његове идеје имале оданих присталица и да је он отац највеће политичке странке, радикалне странке, чији је утицај на политички живот Србијин имао вазда пресудан значај.

По схватању г. Јовановића, Марковић је био један фанатик и сањало који није разумевао значај политичких борби. Он је постао социалиста „на јуриш“. Фанатично следујући Чернишевском, он је нетачном компарацијом, долазио до