Учитељ

Домаћа књижевност 387

војачка невиност, 10) Сватовска Гробља, 11) Полигамија (многоженство), 12) Полиандрија (многомуштво) и 13) Једна казна за жене.

Садржај чланака нарочито истичемо, да укажемо на њихову разноликост у питању духовне културе нашега народа. Сви су чланци документовани пробраном, а понеки и упоредном етнолошком грађом и пропраћени пишчевом студијом. Иако чланци имају научну сврху, они су писани лаким стилом, да се читају и као забавно штиво.

Нама се чини умесна пишчева примедба, коју је изнео у поговору своје књиге „Наш народни живот“ у издању Српске књижевне задруге (стр. 198——194), да у народу има читалаца „који ће знати још и нешто више и нешто другојаче из народних обичаја, предања и празноверица“ од онога што је он могао употребити у својим књигама. С тога је несумњиво, да учитељи могу сазнати, јер су у непосредном додиру са народом, по који конкретнији пример из живота и обичаја нанега народа, којим би се поузданије могла утврдити или решити поједина отворена питања, као например: о узроку туче сватова и постанку Сватовских Гробаља (књ. П, 116), у чему се састоји стварни утицај љубавних чини (књ. П, 59), да ли постоји у нашем народу она особита казна за жене, да се бацају у воду (1, 160). Ја верујем, да има у Црној Гори, Босни и Јужној Србији очитих доказа, да су и данас коњ и оружје знаци положаја и старешинства.

Што се тиче Сватовских Гробаља да напоменем, да то нису сва она, на која народ указује. О томе сам се уверио у селу Војковићу на Рогозни. Сељак Зарија Крсмановић показао ми је прошлога лета неколико старих православних гробних плоча од којих су неке биле означене крстом. Ове су плоче раздвојене једном стазом од неколико муслиманских плоча, које имају ознаку сарука. За гробове се прича, да су се на томе месту сукобили православни и муслимански сватови, да су ту изгинули и сахрањени. Међутим утврдио сам детаљнијим испитивањима, да се ту налази много више гробова, за које народ не зна, и да су ту у ствари два гробља једног истог становништва, које је првобитно било православно, па затим прешло у ислам.

На крају морамо признати истину, да и данас још увек прелиставамо стране часописе и листове да би се упознали са нашом прошлошћу. Књиге г. Ђорђевића ће знатно попунити ту празнину у нашој домаћој литератури, те се надамо, да ће се ускоро појавити и остале, које нам г. Ђорђевић обећава.

Петар Ж. Петровић