Учитељ

Зе

628 Учитељ

увек али је број њихов увек био већи за-време тешких момената друштвенога живота. За време рата нарочито.

И ратна копита није мимоишла ни Југославију. Број недужних у њој после рата попео се на хиљаде. Управо тај је број после рата само сумиран; за време рата он је растао: А и како да не> Многе честите руке, које су храниле свога притежаваоца и његове најмилије, биле су отсечене; многе очи,. које су уживале у лепоти спољњега света, биле су извађене; нервна система многих, који помоћу те најдубље природне творевине улазе у тајне природе у којој се сви њихамо, из основа је поремећена грубим оруђима итд. итд.

И ко да се нађе да о овима јадницима мисли» Многи су о њима мислили ганути осећањем болећивости — али само мислили. Мисао још није ништа. Ако нема дела, мисао остаје

· неоплођена, остаје само мисао и ништа више. Али да мисао

пређе у дело треба двоје: треба хтети и треба знати. За Недужне у Југославији у опште а нарочито за Недужне у Србији напосе и то оне, којима је рат однео све што су имали и хтео је и умео да ради г. Вељко Рамадановић, управник Дома слепих у Земуну.

Још за време светскога рата у Бизерти је било у рату ослепљених Срба и г. Рамадановић је за њих створио први азил 13-12-1917 године. Заједно с њима и оглувелим српским војницима г. Рамадановић ради на њиховом оспособљавању за живот и с њима се враћа по свршетку рата и инсталише у Земуну.

Заснована искључиво на туђој помоћи, ова установа доласком у земљу постаје и нашом општом бригом, везујући се за остале исте установе, којих је пре било у Загребу и Кочевју. Оне од тада без сумње напредују, јер се на њих више и пази, али ова-установа под управом г. Рамадановића напредује без и најмање застоја. У Загребу се примају од 7—14 година, у Кочевју од 7—20, у Земуну од 4—85 године где постоје секције: а) материнска школа за децу од 4—6 године; 6) припремна школа за децу од 6—8 године; в) основна школа са 4 разреда за децу од 8—12 године; г) занатлиска школа са два разреда; ђ) гимназија са 4 разреда и е) музичка школа. Из ове установе постала је и установа: Дом глувонемих у Јагодини у коме је управник вредни и стручно образовани г. Миодраг Матић, у свему достојан ученик чешких радника на овоме пољу. . ;

Уређење у ова два дома је идеално. Ми, који нисмо имали среће да овакве: установе посматрамо на страни, ценимо, да смо са овим установама близу осталих културних народа. Можда то уверење долази отуда што нисмо имали прилике да што савршеније видимо. Нека је и то. Па ипак оно што смо у та два дома видели, нама је то драго и довољно да стег-