Учитељ

ко

Ејдетизам у савременој психологији 415

док о кућама друге врсте они не могу произвести такве слике, премда их могу претставити у обичним визуелним претставама. О. Крох описује у својој књизи један интересантан случај те врсте. Тиче се једног ученика у Марбургу, чији су родитељи становали ван Марбурга. Он је могао произвести ејдетску слику само о својим родитељима. Видим своје родитеље, и само њих, говорио је овај ученик; ено их далеко, далеко у самом злату, седе за столом и пију кафу.

У трећу групу, у групу калотропих ејдетичара, долазе опе личности које могу имати ејдетске слике о предметима само овла, ако између слике и реалне околине одн. пројекционе подлоге постоји естетска хармонија, тако да се тиме задовољава њихов естетски укус. Ако овим личностима покажете слике на којима има према њиховом укусу лепих и ружних ствари, онда ће они моћи да изазову ејдетске слике о лепим стварима на тој слици док о оним ружним не. Интересантан је случај једне даме, која је имала уметничког талента, и која је одабирала рамове за своје слике на тај начин, што је покушала да у дотични рам пројидицира ејдетску претставу своје слике. Кад рам хармонира естетички са сликом, она успе да изазове субјективну слику, иначе не. Има дама које терају моду и које на сличан начин одлучују о томе, да ли ће нека врста хаљине некој личности лепо стајати или не.

Педагошки значај ејдетских слика

Основна теза коју поставља Е. Јенч и његови следбеници може се овако фомулисати: ејдетизам претставља једну специалну структуру наше свести која како у онтогенези тако иу

филогенези човекове психе значи један нужан пролазни стадиум, из кога се доцније путем диференцирања развијају све остале појаве наше свести. Колики је значај овог учења за саму психологију види се по томе, што из њега непосредно излази сва апсурдност основног принципа старе сензуалистичке психологије, по којој су првобитно дати осећаји, као елементи свести, па се из њих развијају остали феномени путем спајања. Сам Јенч вели: да је та претпоставка једна „конструкција која се не може одржати". По њему се напротив „тек постепено и тек у току развића структура визуелних феномена приближује структури чистих осећаја више или мање, не могући је ипак потпуно никад да достигне“.')

У вези с тим стоје консеквенце које су од великог значаја за остале философске науке као нпр. за Теорију сазнања, Историју уметности, Метафизику итд. Нас међутим овде у првом реду интересује значење овог учења које оно има за Пе-

ђ) Е. Јаешзећ, Џбђег Чеп Ашбац дег Маћгећтипозуе! ипа ге Зак ит шп Јигепданег., ст. 442, и ст. 444.