Учитељ

х

Предлог за реформу прашких школа 467

велики утицај на дечју радљивост. Није то неки стални, вечити интерес, већ обично интерес односно облика и начина рада (нпр. у облику игре). На њему треба засновати и усвојити и нужни механизам у тривију. Уз велику пажњу ту се вазда надовезује и свестрано објашњење свима средствима. Такав рад врло често не слаже се са механичком поделом рада према уобичајеном распореду часова.

Психолошка поступност вежбања у тривију помаже приликом одлучивања шта да се избере и кад да се ради као и како да се уреди питање дечје социјалне средине.

Метода треба да се састоји у облику какве игре. Рад да буде обично заједнички, с особитим истицањем социјалног еле-

мента, при чему треба имати у виду индивидуалне потребе и недостатке.

Од 3 до 5 школске године обим учења се распоређује по разредима с обзиром на групе, као што су: социјалне науке, природне науке, језици, рачун, уметничко и телесно васпитање итд. При раду се пази на буђење интереса ка посматрању и воље ка истраживању.

Овде се материјал не излаже систематски, већ се проучавају животне целине у разним правцима. Ученици треба да прибављају знања самосталним радом, који се после проширује излетима, посматрањима и покушајима. Као изражајна средства најбоља су: цртање, писање, ручни рад, моделовање, драматизација и сл. -

И на овоме ступњу распоред треба да буде довољно слободан, како би се могле користити све погодне прилике и интереси дечји. Рад треба да буде делом заједнички а делом самосталан.

Од 8—9 школске године градиво се дели на предмете, међу којима мора да буде што ужа веза. Предмети блиски међусобно спајају се у сродне групе. Ни овде се не ради о систему знања, већ о разумевању живих питања дневног практичног и моралног живота, у колико до њих досеже дечје схватање у овоме узрасту.

Школа мора бити свесна, да пре свега гаји основе карактера и погледа на живот код будућег грађанина. Због тога мора тежити у главном ка томе, да ученику, који се не буде могао даље васпитавати у школи, усади тежњу ка моралном усавршавању и жељу за даљим образовањем. Рад на овоме ступњу стоји у тесној вези са будућим учениковим животом и то у смислу тежње ка развитку његове интелектуалне, моралне и практичне способности у што већој мери. Практичност васпитања не треба схватити у ужем смислу т.ј. у смислу појединих позива.