Учитељ

26 Милорад Ж. Павловић

уздигло властитим животом, питањем, испитивањем, грешењем, поправљањем, властитим доживљавањем; да се за живот у слободи припремило живећи слободно, уживајући слободу а не ропство и туторство.

Нова школа не одриче постојање периода немоћног детета, као ни то да је задатак школе да изврши прелаз од тог доба ка добу самосталног живота. Али она сматра, да ти периоди не могу бити тачно одређени, јер се духовни живот течењем искуства постепено развија, бива све сложенији и сложенији тј. бива све одређенији, диференциранији те се прелаз из фазе у фазу не може тачно фиксирати. Он је неприметан, благ, поступан. Једино што је психолошки утврђено и што се да у искуству констатовати јесте то, да се дете у почетку осећа зависним од одраслих, осећа потребу њиховог вођења, драговољно се потчињава ауторитетима. Али се у току живота код неког раније а код неког доцније појављује тежња за ослобођењем од туђег ауторитета, тежња за самосталношћу, за слободом. Сматра се, да се тај први период завршава око 10 а најдаље око 12 године код велике већине деце. До тог доба дете осећа потребу туђе помоћи и драговољно се потчињава ауторитетима, а од тада па надаље осећа их као неки терет, притисак, спутавање, кочење и тежи да их се ослободи па да самостално дела. Психолошки ово је објашњиво. Дете још у раној младости почиње тећи искуство властитим доживљавањем. Оно нпр. почиње мислити још у другој години, а крајем те године већ и судити. То значи почиње употребљавати претставе које је стекло, примењивати своје искуство. Претставе, појмови, мисли, идеје, осећања, вољне радње које је доживело — његова су својина. Оно се осећа власником, поседником тога иметка. ИМ, као и сваки власник у обичном животу, оно чини употребу од те баштине; оно самостално и слободно располаже личном својином. Ако сад дође друга, туђа воља (читај: ауторитет) па га у томе спречава, онемогућава му да чини слободну употребу његових снага и „иметка“, — оно се буни, ропће, мршти, „одриче послушност“, не чује, већ ради оно што оно хоће. То је знак, да се оно већ осећа способним да само мисли, да само дела, слободно, неазвисно од других. ИМ, то му треба и допустити, — наравно под извесним условима, које поставља и Нова школа, а које ћемо ми навести ниже — јер у животу неће имати стално учитеља са собом да му каже: „уради то тако!“ или: