Учитељ

226 Иван Кањух

чија је глава била обавијена дугом. Енглески вајар Виљем Блаке, видео је, у халуционационом стању, неко чудно дрво, на чијим су гранама седели анђели.

Друга форма екстатичких визија састоји се у виђењу разних духова, авети, сотона, демона, вештица итд. Ове се визије разликују према томе, какво схватање имају халуцинанти о духовима. Друкчије ће духове видети брамански фанатик, друкчије муслимански, друкчије незнабожачки, а сасвим друкчије хришћански. И за визије духова постоје лепи примери у културној историји. Шведски научник Шведенборг је у екстази разговарао са духовима разних планета; становници Марса говорили би очима, а становници Месеца трбухом итд. У једној халуцинацији винуо се на небо, где је разговарао са Виргилијем, Лутером и другим духовима великих историјских личности и видео је и самога Бога. Виљем Блаке, шетајући се по морској обали, видео је сени Хомера, Виргилија, Милтона, као и сени Мојсија и других пророка из Светога писма. На питање како оне изгледају, одговорио је, да су величанственог држања и да су много веће од обичних људских створова. Разуме се да се ове, као уосталом и религијске визије, не јављају само код особа, које су у стању екстазе, него и код оних, које нису у томе стању. Шопенхауер прича, да му се, када је 1831 године напустио Берлин због тога, што је у њему тада беснела колера и настанио се у Франкфурту, одједном појавила визија његових предака, које је водио његов отац са свећом у руци. Духови су му свечано саопштили да ће надживети своју мајку.

Други опет виде зле духове, демоне, ђаволе итд. Тако је италијански правник Цезаре Бекариа „спавао у једној корпи, која је висила на плафону собе, да га зли духови, који су се кретали по земљи, не би ухватили".7)

Међу визијама духова можда су најинтересантније оне, када се халуцинанту јавља његов сопствени дух. Тако се Карданусу од своје 14 — па до 26 године јављао његов дух, који му је саопштавао шта треба, а шта не треба да ради. Познатом теозофу ВанХелмонту се у важнијим догађајима живота јављао такође његов дух. „Торквато Тасо је у последњим годинама свога живота веровао, да му се јавља његов дух, као што се Сократу јављао његов демон. Његов пријатељ, витез Манзо, покушао је да га увери, да је то обмана његове фантазије. Међутим, Тасо га је молио, да присуствује једном таквом састанку, да би се уверио у истинитост тога. Манзо је дошао и Тасо усред разговора упери одједном поглед на један прозор, оставши непомичан, призивао је дух по имену. „Ту је пријатељски дух — рекао је он — који хоће да говори са мном, пази и увери се да је истина све оно, што сам ти

1) (0. Готођтово, бете ппа Епјатила, ст. 97.

ДЕ