Учитељ

134 Вуј. Петковић

Јабука и ветар

Ја сам теби род родила;

да јој гране не поломи: свака грана сто јабука,

„А, мој ветре, не ломи ме, а на врху још и више“.

не ломи ме, не крши ме! Народна песма

Јабука се ветру моли,

Воће

Ево драга дечице, Воћа свакојака:

Грожђа црна, грожђа бела,

Јабука, крушака! Ове лепе дарове Јесен нам је дала, Драга наша јесени Велика ти хвала!

То је само на слици, Па нам мира не да: Оно воће, право воће, Још лепше изгледа;

Ове лепе дарове Јесен нам је дала, Драга наша јесени,

Сетимо се пролећа, Његових цветова; Што нам цвеће обећало, Ево тих дарова! Ове лепе дарове Јесен нам је дала, Драга наша јесени, Велика ти хвала!

Сад имамо до воље Воћа свакојака: Грожђа црна, грожђа бела, Јабука крушака. Ове лепе дарове Јесен нам је дала, Драга наша јесени,

Велика ти хвала! Јован Јовановић-дмај

Велика ти хвала!

Дете и коштица Посади ме, понегуј Да развијем гране Окопај ме и залиј, Да добијем хране.

Нашло дете коштицу, Па се на њу срди: Чему ли си, шта ли си Један створе тврди»

Па да видиш онда ти Шта коштица даде

Слатка плода и рода, Да се деца сладе.

Јован Јовановић-Змај

Немој ми се срдити, Чедо моје драго, Нејако си, па не знаш

Какво сам ти благо.

Поделише јабуку

Мали је Бранко добио од стрица лепу јабуку. Чим је дошао кући, рече Видици својој сестрици: „Гле, лепе јабуке! Ходи, да је заједно поједемо!“

Сестра одговори: „Кад би била већа, могли бисмо је делити. Али кад је тако мала, поједи је сам“.

„Доста је велика“, рекне мали Бранко, „кад је поделимо, биће нам слађа“. И подели јабуку.

Благо њима

Да мајка својој ћерци леп грозд. Девојчица га узе и кад хтеде да га поједе, сети се свога малога брата, па га брзо њему однесе.

Али и братац рече: — Чујеш секо, де да носимо овај грозд тати. Он цео дан оре на њиви па је ваљда жедан. И деца однесоше грозд и дадоше оцу.

Отац остави грозд под свој гуњ и заборави га појести, а кад увече пође кући, понесе га и даде својој доброј жени. Тако мајка доби опет свој грозд натраг, али га не поједе него раздели својој доброј деци.