Учитељ

150 Др. Вој. Р. Младеновић

део претставља повратак на небо. На овај начин повезане, називи појединих тачака илиструју појединости у тој целини. Нећу да описујем потанко, тачку по тачку, али да би како садржина тако и начин извођења били јаснији, ја ћу укратко навести неке од њих.

Чим удар у звоно објави нову тачку, г-ца Лехнер седа за клавир и даје енергично прве тактове мелодије. После тога се деца појављују и певају, играју или чине покрете према звуцима музике. Само кад се певало у хору (без икаквих покрета), наставница је остављала своје место за клавиром (он је стајао у дворани, лево уз позорницу) и долазила пред позорницу, на којој је био дечји хор. Управљала је њиме готово неопажено: погледом, ретким негупадљивим покретима руку и мимиком, не помажући ни у једној прилици својим гласом. То интересантно вођење, ма да је изгледало да наставница само мирно стоји пред позорницом, било је врло успешно и потпуно природно.

Задржаћу се код бајке „Вук и седам јарића“ која је и код нас позната. Кад је дигнута завеса, појавиле су се уз прве звуке клавира седам девојчица у белим хаљиницама са венчићем од природног цвећа на глави („јарићи“) и мајка њихова. „Мајка“ је носила котарицу о десној руци, а остале су имале лопту у руци. Кад их је „мати“ (у песми, разуме се) посаветовала да се чувају вука и оставила их саме, „деца“ су се играла: стављала су лопту на под и кретала је равномерно напред по такту музике, савијајући се, усправљајући се и корачајући такође према музици; опет по такту музике тражила су и брала цвеће, изводећи врло лепо и складно све покрете који се при томе врше итд. Усред те игре вук је залупао на врата. Девојчице питају (у песми) ко је, а кад сазнаду да је вук на вратима, падају „на земљу“ и све одједном, заједно · с клавиром, пусте складно узвик страха а исто тако складно подражавају потом, устајући, узимање даха после „долажења себи од страха“. Затим у песми одговарају вуку, заједљиво и претеће му, јер су га познале итд. Цела садржина бајке изводи се на сличан начин до краја, у песми и покретима. Најзад их је „вук“ преварио и упао (у сурој једноставној маски с вучјом главом), дошла је „мати“, па онда „мали кројач“ (5ећпејетејп) с маказама (од хартије направљене од саме деце) итд.

У тачци „Доктор и болесник“ познавао се „доктор“ само по томе што је на глави имао „цилиндар“, који су деца сама израдила од црне хартије. Он пита у песми „болесника“ шта га боли а болесник, такође у песми, одговара да га боли глава итд. Стално понављање једног истог питања (»У/о Тећ е5 посћ2«) и на исти на-. чин изазива смех. Притом оба детета изводе потребне покрете рукама и другим деловима тела, али без икаквог претеривања, природно. Све бива у песми уз пратњу клавира. Кад је „доктор“ свршио и „излечио“, долази мајка и води дете у „Дућан с играчкама“ (народна тачка). „Трговац“ подноси играчке: једно дете