Учитељ

210 Милош П. Павловић

пробудиле и интензивно вежбале духовне моћи њихове. Садржај ове књиге је процес стваралачкога и продуктивнога рада дечјег.

При овом раду ја уопште нисам рачунао са једностраношћу развијања само уметничких способности дечјих, јер и задатак школе најзад и није у спремању будућих уметника и писаца — књижевника. Наш циљ је у томе, да писање и цртање у раду буду најпростији и најлакши послови, за које нису потребне никакве особите диспозиције и припреме, већ који се и могу у свако доба изводити и у разреду и код куће; стваралачке моћи и способности дечје треба и могуће је развијати и у другим областима и најразноврснијим средствима.

Наша савремена школа у основи својој није ништа друго, него завод, у коме се само учи. Будућој школи мора бити задатак: радити — стварати. Није главно знање, већ умење и способност радити, стварати нешто. Знања су потребна само у толико, у колико су неопходна за рад и стварање. И човек, који је још у школи вежбао и развијао стваралачке моћи своје и који се навикавао да самостално и независно од туђе помоћи ради, такав ће у доцнијем животу приступати сваком послу и његовом решењу: смело, одушевљено, мушки, са умешношћу и потребним средствима. Такав ће увек, у сваки свој посао уносити љубави, удубљивања и дубоко интересовање, јер њега све појаве у животу увек интересују, тражећи учешћа у решавању и сазнању њиховом.

Ова наша књига има за циљ, да укаже, колико је стваралачких и радних моћи скривено у деци. Новој радној и активној школи неће уопште сметати, да озбиљан рад наставе протка веселошћу и игром, и ја посматрам тај рад, као резултат, који се јавља у виду ове наше књиге, која је постала озбиљним радом, радом какав смо ми замишљали и у овој књизи изложили. Савремена, офисијелна школа, ставља деци врло мало захтева, које сам ја унео у школу. Она само захтева, да деца пажљиво и ревносно следују ономе, што учитељ говори и објашњава, тј. да цртају онако, како учитељ црта, да пишу онако, како учитељ пише итд. Она чува путеве и начине, које су други открили и по којима су ишли и радили и други пре ње. Ми, нови педагози, захтевамо, тражимо и желимо, да деца сама траже и налазе путеве, начине и средства за свој рад и у школи ну животу“.

Ж

Сад неколико речи о самој Шарелмановој књизи. Не један пут сам имао прилике да чујем о њој, како она „ништа нарочито собом не претставља“.

И заиста, ничег ефектнога, ничег ретког и чудноватог у овој кињизи нема. Али читалац се може сетити, како је Чехов некада похвалио једно ученичко ,сочиненије“, које се састојало из свега три речи: море је велико. Човеку „припростом“, на пример, више се допадају „хучни таласи“, свирепе и горопадне стихије“, „временске страшне и неодољиве непогоде“, и „оловни облаци“ над морем; чо-