Учитељ

Ново дете 855

ван апарат својих покрета, да се може послужити по својој сопственој индивидуалности. Човек сам себе гради да може са собом владати. Тако видимо да се дете непрестано покреће. Стварно, оно тражи складност својих чина и духа. Кад одрасли ради, то потиче из његовог духа, док се дете покреће да утврди и уједини своје мисли са чинима. Такав је кључ развитка личности. Они, који бране деци мицати се, постављају запреку стварања личности. Тада се мисли развијају независно од рада, а рад се организује по директиви друге особе. Тако душевни покрети остају потчињени варијапијама средине, место да зависе од душе. Зато личност остаје поцепана, а томе је последица да нема унутарње равнотеже, а тим сва људска бића остају ослабљена. То је чињеница важна и тако знатна за будућност човечанства, да би требало, пре свега другога, о том водити рачуна у васпитању домаћем и школском.

Дете има велику спиритуелну висину, што се и не претпоставља; често оно трпи не од сувишног рада, већ што се на њему извршује сила, која је недостојна њега. Дечји интерес се управља по адекватном напору његове интелектуалне моћи и особном достојанству. Данас се у хиљадама школа свих делова света види да нова деца раде на стварима, чија се способност не би могла ни замислити код деце угњетаване силом одраслога.

Заиста, мала су деца показала способност рада без умора, она концентришу своју пажњу апстрахујући спољни свет. Она су нам открила законе по којима граде своју личност. Што се тиче наставе, она су се показала раније зрелом, тако, да деца од четири и по године науче читати и писати са толиким ентузијазмом и весељем, да смо обележили овај феномен као „експлозија за писањем“. Сва се настава продужује лакоћом, чак усхићењем, не показујући ни трага умора, јер је то спонтана активност. Аритметика је схваћена непосредно; деца од 7 година рачунају до милијарде; могу прозрети алгебру, интересују се о постанку квадрирања бинома, тринома; знају извађати корен бројева. Исто тако се занимају за теореме геометријске. Тиме се граматика, анализа језика до најмањих дефиниција у конструкцији реши, са интересом их осваја. Знају историју, географију, као неким чудом.

Кад се посматрају ова деца цватући од здравља, мирна, поуздана у себе, осетљива, пуна умиљатости и весеља, брза помоћи другом, мисли се на бројну енергију човечанства сломљену првом заблудом којом је снабдевен почетак живота. Мисли се на огромну грешку, која сеје неправду у самом корену човечанства. Одрасли је који изазивље у детету неспособност, збуњеност, узбуну, он му разбија његове тежње и спречава виталне нагоне, док се сам умара исправљајући заблуде које је сам створио и посејао. Док не положи рачун неразумљивој заблуди и исправи грешку, васпитање ће бити за њега шума неразрешљивих проблема; а његова деца постајући тим начином људи смањени и несавршени биће жртве истих заблуда, које ће се пренашати из генерације у генерацију.