Учитељ

658 Др. Боривоје Д. Милојевић

лижње биоценозе која има своје произвођаче. Постоје дакле различите категорије биоценоза.

У овом сложеном систему влада равнотежа, — биоценотичка равнотежа. Свака врста живих бића у једној биоценози тежи да постигне оптимум свога броја индивидуа, и у том погледу она подлеже потпуно утицају осталих врста. Нема према томе опасности од прекомерног размножавања, јер је прекомерно размножавање спречено једним регулатором који одржава биоценотичку равнотежу. Зебре се не могу размножити више него што их има, јер су крупне животиње које се споро плоде, а уз то једном лаву треба годишње око педесет зебри, поред још друге хране! Али зато лавова мора бити мање него зебри. И човек, као члан животних заједница, неће се моћи намножити до те мере да разори све биоценозе у којима живи.

Кад не би у биоценозама постојала равнотежа, давно и давно би свака врста живих бића понаособ потпуно покрила земљину површину и спречила развитак свих осталих врста, — а тимеи свој!

Да биоценоза није само обичан збир разних врста, него целина у коју су врсте повезане — као што ни организам није збир ћелица, него целина чији су делови ћелице — то најбоље показује биоценотичка равнотежа.

М

Биоценозе нису ипак вечне, непроменљиве. Напротив, оне подлеже сукцесивним променама као што се и живот уопште мења. Не треба замишљати да је број индивидуа једне врсте у једној биоценози непроменљив. Тај број осцилира стално од минимума ка оптимуму и од максимума ка оптимуму. Ако број индивидуа падне испод минимума, настаје криза за врсту и његово даље опадање води катастрофи. На тај начин су у историји органског света ишчезавале врсте, а с тим упоредо су се мењале и биоценозе. При свесном уништавању животиња од стране човека многе врсте долазе у кризу. Човек тада вештачки покушава да их спасе од пропасти, као што у последње време чини напоре да сачува бизона, горилу и друге животиње. У таквом случају човек вештачки прави биоценозу на биотопу мањег пространства: он огради једно место и ту чува животиње, или забрани лов на извесном месту, и тако створи један ужи биотоп на коме се може одржати, краће или дуже време, нека врста чији су чланови услед силног тамањења постали малобројни. Таква места се зову резервати. На пример број горила износи око 10.000, и њихово даље уништавање могло би врло лако довести до катастрофе, чак и кад не би човек убио и последње гориле. Јер довољно је да број индивидуа неке врсте спадне испод минимума па да под ударцима биоценотичких закона та врста ишчезне. Сад горила води свој трагичан живот у пространом резервату у Африци. Да ли ће се одржати, ипак» То није извесно. То зависи од његове биоценозе.