Учитељ

660 Др. Боривоје Д. Милојевић

одваја биотопе, прави на њима своје оделите њиве. Свака њива претставља по једну монокултуру, тј. садржи једну врсту биљака. То је врло згодно у многом погледу, али као биоценоза није увек згодно. Јер монокултуре помажу развиће инсеката, пошто је за једну врсту инсеката врло згодно да се размножи кад се нађу међу густо настањеним биљкама које им служе за храну. То важи за све усеве; то важи и за вештачке шуме. У Немачкој и Чехословачкој гусенице лептира дувне праве пустош по четинарским шумама које су подигнуте као монокултуре. Таквим поступцима човек невољно, несвесно пооштрава борбу са инсектима, који су, поред човека, најмоћнији господари живог света. Треба знати да од свих познатих врста животиња близу три четвртине долази на инсекте. Ово је доба човека и инсеката! Да ли ће инсектима припасти једном „власт“ над живим светом» Можда !

На многим местима човек је приморан да прими оштру борбу са инсектима, који су одиста у стању да ставе у питање његову егзистенцију. Слика рата човековог против инсеката у многоме потсећа на модеран рат који народи воде међу собом. Читаве колоне, опремљене средствима за хемиски рат, ступају у борбу. И нашој земљи ће ускоро почети борба против дувне помоћу аероплана и отровног праха који ће аероплани расипати над четинарским шумама. Први пут је код нас сад дувна запретила четинарским шумама. Борба тешка и скупа! Али мање тешка него у Чехословачкој, јер наши четинари нису у монокултури. Посути све шуме није могуће, али није ни потребно. Треба пронаћи и обележити места на којима је дувна постала опасан непријатељ. То се може учинити на тај начин што се под дрвећем поставе квадрати од хартије или платна, и тако се сакупи измет који избацују гусенице. У оним деловима шума где на један квадратни метар за један дан падне 500 смЗ измета од гусеница које су достигле сред“ њу дужину, дувна је размножена у катострофалној мери и ту се мора отпочети борба. Утврђено је да три такве гусенице избаце 1 см3 измета за дан, и тако се може одредити који је број гусеница штетан за животну заједницу, који број гусеница нарушава биоценотичку равнотежу. А тамо где има мање дувне, штете ће бити мале, и равнотежа се неће нарушити. Ту је борба непотребна! И тако долазимо до закључка да није нека врста „штеточина“ сама по себи, него да постаје „штеточина“ кад се јако намножи. Нема „штеточина“, него има штетног броја индивидуа, који постаје опасан за животну заједницу! Није дакле важно уништити „штеточине“, него је важно одржати равнотежу у животној заједници!

М Појам животне заједнице довео нас је до изванредно значајних теориских сазнања о живом свету, и у исти мах пружио нам је једно од најбољих средстава за разумно потчињавање живог света човеку.