Учитељ

Значај утисака и реакција за развитак душев. живота – 685

чуло пипања). Али зато имамо примера да су деца, којој недостају извесна чула, много више заостала од нормалне деце. (Елена Келер и Марија Бришман чине изузетак, јер су са великим напором успеле да једним чулом надокнаде губитак осталих чула). Али не сме се схватити да је наш душевни живот прост збир утисака и реакција, јер у том случају могли бисмо помоћу њих и мајмуне подићи на степен духовног живота на коме се и ми налазимо. Утисци и реакције су само услови да се развију урођени инстикти и тежње дечјег душевног живота, као што је топлота услов да се из јајета излеже пиле, или као што су влага и топлота услови да семе проклија и изникне. Узрок клијању је у самој семенци, али тај узрок би остао за увек мртав ако не би имао повољних услова да се манифестује. Исто тако може се рећи да су утисци и реакције услов а не узрок за душевни развитак детета. Они су само материјал од кога се зида зграда духовног дечјег живота; они потстичу мозак да ради и да се развија. Али онај неимар који ту зграду изграђује дошао је са рођењем самога детета; он је у његовом мозгу. Мако томе неимару не бисмо ставили на расположење довољну количину грађе, он би ишчезао без икаквог трага и без икакве манифестације, као што ни најбољи вајар или сликар не би могао без материје изразити своје уметничко дело које носи у својој души. ИМ као што се уметник усавршава радећи уметничка дела, тако се и наш духовни неимар развија и усавршава изграђујући душевни живот, тј. прерађујући непрестано утиске и реакције. Али ма какво било васпитање и ма како био вешт васпитач, ипак се тај духовни неимар не може на тај начин неограничено развити већ колико му досежу природне подобности, као што се недаровит човек не може развити у великог уметника, па ма колико се вежбао, премда ће стећи једну вештину коју не би имао да се није вежбао. Дакле, иако васпитачу није могуће да васпитањем неограничено развије код детета неимара (изграђивача) његове душе, могуће је ипак да томе изграђивачу стави на расположење неограничену количину грађе (утисака и реакција), како би он, према својој способности могао изградити максимум душевног живота. У томе погледу природа се постарала за дете више него људи, јер га је обдарила неодољивом радозналошћу која га тера да све види, чује, опипа, окуси, итд.. Играјући се и забављајући се разноврсним стварима, које за нас старије изгледају не само безначајне него и досадне, дете на тај начин убира многобројне утиске који су неопходни за његов душевни развитак.

Зато је велика грешка многих родитеља што не увиђају неопходну потребу дечјих игара и њихову важност за душевни развитак детета. „Играти за њих је, збиља, тако природно и тако преко потребно као дисати и осећати. Дете се игра са свим оним што је у његовом домену, чак и са зраком сунца који продире кроз његове завесе и који би оно, већ, хтело ухватити.“ — Играјући се