Учитељ

Ђак почетник и школа 427

тије свога брата. Већ на првој страни застаје пред необичном и чудном“ сликом човечјег костура. Мучећи се неколико трену-така да је протумачи, наједанпут, као одахнувши, радосно чита: „Одран човек.“ При даљем прелиставању зауставља се на слици мајмуна: Неколико њих вешају се по дрвећу, а један лежи под дрветом са руком испод главе. Девојчица чита фантазијом: „Мајмуни раде разне гимнастике. Они се преврћу као људи, а кад тадну подметну руку под главу да се не убију.“

Овај пример, са безброј других показује до очигледности живо учешће уобразиље у дечјим опажањима, као и наклоност деце да празнине допуњују фантазијом.

Природно је да се површно и субјективно обојено по„сматрање спољашњег света огледа и у претставном животу малих почетника. Дечје претставе пуне су празнина, већином су неодређене и нејасне, садржином сиромашне, а обимом скучене. Ако би се судило по речима што их деца употребљавају могло би ће доћи до погрешних закључака. Деца се често служе речима за ствари, које им не само нису јасне, него које и не познају никако. Тако ће дете тврдити да зна шта је висибаба и објасниће да је то „кад се обеси баба па виси.“ Увераваће да лав личи на пса и да га је оно видело у шуми; да је сусед човек што седи; да је жаба црвена као крв, или бела као хартија итд.

Из обзира према овим недостацима у претставама произлазе извесни захтеви првокласне вредности. Они изнад свега указују на потребу да се ђаци почетници доводе у близак однос са самим стварима и да се вежбају у посматрању.

Вежбања у посматрању вршила су се, а и данас се врше по школама. Али начин којим се то чини, посве је неприродан и значи потпун слом са досадашњим дечјим начином у задобијању знања. „Док није пошло у школу, поље посматрања и разумевања било је детету свет ствари. У саобраћају са стварима: у кући, на улици, у дворишту, у башти, на ливади, у шуми, оно је учило да запажа, „да посматра, да расуђује, да ради. Отуда је његово знање стечено пре школе чврсто, оно се не губи трајно. Сасвим се мења стање у школи. Овде се детету не пружа реални свет са стварима и појавама, већ један систематски и вештачки изграђен, који оно асимилира простим гледањем и слушањем а највећма памћењем. "Сама вежбања примењују се као сувопарно, чисто теориско ана„лизирање. То је онај познати крути и за децу мучни формализам: »Ово је сто. Он има таблу, четири ноге, фијоку, пречаге. Сто је по облику четвртаст. По боји жут“ итд.

Ово свакако није пут којим се иде у раду са децом. Не треба сметнути с ума да деци постаје познато и јасно оно за шта се она интересују. Ако дете нешто не интересује може оно видети небројено пута и опет му неће бити јасно.

Напред поменути шаблонски поступак, који замењује природан разговор, најчешће је везан за слике. Школа ту као да не