Учитељ

Без рада нема реда Пру

могло да успе: добро упућена слобода. Зато је тражио да васпитање буде, пре свега, негативно, тј. такво у коме ће природа моћи вршити несметано свој благотворни утицај. У том васпитању није смело бити никакве дисциплине, никакве стеге, никаквих казни, никаквог приморавања. Његов Емило имао је да се васпитава у слободи за слободу.

Али Русо није био практичар, он чак ни своју рођену децу није васпитавао, те се зато не може ништа позитивније рећи о његовом практичном успеху у васпитању са оваквим погледима на дисциплину. Теориски, пак, његов покушај да измени уобичајено васпитање, у коме је дисциплина имала пресудну реч, остао је као претеча многим модерним педагошким правцима.

Русовљеву мисао о слободи детета наставио је Толстој. Њетова школа у Јасној Пољани, која је једно време служила за увесељавање и прављење шала на рачун педагогије, а која се данас сматра као „школа достојна пажње, чију је хронику дужан да прочита сваки педагог“ (С. Хесен), такође је полазила од истог принципа. Толстој је био за апсолутну слободу у васпитању, још већу него што је тражио и постигао и сам творац природног васпитања Жан Жак Русо. У његовој школи у Јасној Пољани о неком присиљавању није могло бити ни говора: све је у њој било ради детета и све жртвовано детету. Деца су у школу долазила кад су хтела, а тако исто и са часа су могла отићи кадгод им се прохте. Шта више, непредвиђеним одласцима са предавања Толстој се нарочито радовао, јер су се у њима деца највише осећала слободном, и он је био готов да се они и вештачки изазивају и подржавају. Па ипак је у Јасној Пољани било и реда и рада. Било је, пре свега, рада, па је рад сам по себи као виши и животнији принцип стварао ред. И нема сумње, ова је школа, крај свега тога, по општој оцени давала добре резултате како у настави тако и у васпитању. По речима руског педагога Сергија Хесена, њени су ученици, између осталога, „за три до четири недеље научили да пишу, док се за писање у суседним школама трошило неколико месеца“. Такође и у погледу ученичког владања, при свему томе што је била дата апсолутна слобода, „у њој није било никаквих нарочитих случајева који би нарушавали ред, а који су тако чести у оним школама у којима се ред насилно заводи.“ (С. Хесен.) — Укратко речено: Толстојева школа не само да је давала добре резултате, него је својим резултатима чак и надмашавала друге сличне шкле, где се васпитавало по старом уобичајеном правилу: „пре свега ред, па онда рад“.

Марија Монтесори пошла је још даље од Толстоја. Значај рада за ред она не само да је лепо уочила, него је на томе и изградила и знатан део свога васпитног система. Посматрајући дете без предрасуда, онакво какво је и какво тежи да буде, она је запазила да је дете само онда неваспитано, немирно, злочесто и „лењо кад нема чиме да се занима или кад му је наметнуто неко