Учитељ

Без рада нема реда 527

Откуда то долази и ко је за то крив»

Обично се кривица баца на родитеље и родитељски дом; њима се пребацује да нису више оно што су били, да су не само: много изгубили од оне љубави и снаге са којима су некада васпитавали, него и када васпитавају да у васпитању праве и такве погрешке које се после у школи тешко исправљају. И то је, углавном, тачно. Али родитељи мањевише свуда греше у васпитању своје деце, па ипак видимо у једној школи бољи ред, а у другој слабији. Како то да објаснимо» Значи да има нешто што зависи. и од школе, од правилности нашег рада у школи.

И нема сумње, и у нашим се школама греши. Ми данас, углавном, још увек васпитавамо и заводимо ред онако како се радило раније када се није знало за васпитну вредност рада: помоћу т.зв. спољашње дисциплине. И то нам се свети, јер ред који почива на сили и приморавању може само дотле остати као ред. док траје силе и приморавања. Зато се прави ред у нашим школама може наћи само код даровитих наставника, који инстинктивно осећају где лежи тежиште питања.

Међутим, питање реда није нека нарочита педагошка загонетка за коју су способни само појединци, рођени са педагошким. аинстинктом. Његово решење ја видим у овоме:

ј) Пре свега ваља бити начисто с тим да је стара школа на. издисају и да све тешкоће у погледу реда баш отуда и долазе што се ми у новим приликама служимо старим методама. Одузимањем телесној казни старој школи, отсечен је стуб на коме је она свом својом тежином почивала, и више се на тој страни не може тражити никаква помоћ, јер су батине за стварање реда неповратно. изгубљене. Стога уместо чепркања по прошлости треба прићи модерној педагогији и стварати нову школу. Дете има две особености: једну која је, по речима творца активне школе А. Феријера, природна, стваралачка, виша и другу „која се прилагођава сили, која је нижа и која има грешака, карактеристичних у борби слабијег нападнутог од јачег.“ (А. Феријер.) Ми смо досада развијали ову другу, нижу особеност, а сада је, после многобројних разочарења која смо доживели због оваквог нашег рада, на реду да приђемо оној првој — вишој, природној и стваралачкој особености, која се данас развија у свима модерним школама, а нарочито, као што смо мало пре видели, у школи Марије Монтесори.

2) Раније се говорило: „Без реда нема рада“, и то је било потпуно у складу са ондашњим педагошким и домаћим приликама, јер тада ни педагогија ни родитељски дом нису били ово: што су данас. Данас је, међутим, аксиом: „Без рада нема реда“. Ред је, истина, навика, али рад је нагон, и то један од најснажнијих нагона. Отуда није свеједно да ли ће се ред стварати путем насиља, као што се радило док су телесне казне биле допуштене, или, пак, путем рада, природно, спонтано. Нова школа је изабрала.