Учитељ

Његош као народни учитељ 575

безусловно ропство туђину; ово је вјечна мука за оне који су њихови и за оне душе које ово осећају... (Споменица стр. 146.)

Та „вјечна мука“ тиштила је Његоша стално, јер те исте мисли срећемо и у „поздраву штиту Србобрану,“ где он Србину узвикује:

„рашта своје силе не познајеш, рашта мишце удар не измјериш, који може врага сатријети,

и вериге гадне истрзати,

у којима те још сљепога веже.“

Свесловенску идеју испољава Његош у писму „Неком Србину у Трсту,“ дакле не каквом свом мецену или каквом заштитнвику црногорског народа са „Леденог Мора“, већ Србину. Поред. осталог у писму се и ово каже: „Е сиромаси Славјани, шта би Европа без робовах, да јој није њих. Та морао би тејп Негг збацити рукавице, а еф фендум бенум побацати чибук, па се и један и други побратимити са трудољубљем, да им њина срећа у нарок није поклонила Славјане“.... А Томассу поред осталог каже: „Зла клетва! Бог знаде када ће се племе Славенско испод њене гадне анатеме освободити“... (Спом. стр. 142.). МИ зар све ово не стоји у потпуном складу са Ненадовићевим описом растуженог владике: „Јадни мој народе! Гасијо си се по најму у туђина; служиш Туку и Манџуку, а на твоме огњишту ватра ти се гаси“.2!

Да ће се помоћу борбе извојевати слобода, да ће се у слободи развити бољи живот веровао је Његош и своје веровање: преносио на друге, чешће пута у већој мери но што га је сам имао.

Способан да све околности узме у обзир, да сваку ствар постави на своје место, толико је пута увиђао Његош немоћ једне: веће народне кристализације. Зато је владика са осећањем које му се и у гласу и на лицу испољавало говорио: „Срби би могли победити Турке, али не могу да умилостиве вас хришћане.“ (Писма Љ. Н.) Говорио је тако зато што је увиђао да слобода српска не иде у рачун многим хришћанима. Уосталом његова се претпоставка тако дивно потврдила у потоњим ратовима за ослобођење... Па и под тако рђавим околностима Његош је успевао. Али претерано напрезање скратило му је и живот и донело болест за коју један наш лекар доста смело тврди да је „за њега била. срећа и несрећа, зло и добро, јер је развила до пророчких висина. његове богодане дарове духа.“ (Вл. Стојановић — Мисао 143 св.) Баш стога што његов успех спада у нешто изнад обичног, зато што је он последица сталног настојавања и истрајног рада, зато што се из таквог напора духа и тела изродиле мисли које ће још безброј година зрачењем својим крепити наше млађе генерације, зато Његош и нама учитељима мора у много које чему бити вођ и учитељ.