Учитељ

588 Живота Марковић

жности, али је заслуга овога гледишта што је друштву и колективним снагама поклоњена довољна пажња. Њему има да захвалимо што смо увидели да се праве индивидуалности могу развијати једино у друштву и помоћу друштва. Чак и оне радње за које на први поглед без дубље опсервације мислимо, да је индивидуа надвладала, надјачала и апсорбовала друштво врше се по жељи, вољи и одобрењу самога друштва. Опет да поновимо, да су јединка и друштво две ствари које се не искључују већ напротив допуњавају; њихов живот и рад је тако помешан и преплетен да је немогуће индивидуу издвојати из тог заједничког ланца па је тако издвојену посматрати, јер не зна се и не може се одредити, где тај ланац почиње а где се свршава.

Закон социјалног прилагођавања јавља се као последица изнетог схватања о дејству социјалних закона. Највећа и најсветија дужност појединца је да се прилагоди социјалној средини у којој живи. То не важи само за појединца већ и за читаве и системе и учења. Она дисциплина која се држала овог закона успевала је да се с времена на време подмлађује новим и новим инјекцијама и да. се тако дуго на позорници одржи, док друге без ове еластичности убрзо изумиру. М васпитање као вечито напрегнута енергија мора се овог закона строго држати. Друштво је исто као и природа немилосрдно. Тешко ономе ко се не уме на овај или онај начин рада и живота приволети, на ову или ону друштвену средину прилагодити. Зато се и у друштву као и у природи ово прилагођавање врши путем социјалног одабирања. Модерни социолози подвлаче: да обележавајући дужности појединца према друштву самим тим обележавају и права тога појединца и зато је његова света дужност да се томе друштву што пре, што боље и што сигурније адаптира.

Модерна социологија са много доказа и сигурности истиче друштво као главну идеју у васпитању, а човека сматра социјалним бићем, али човек по природи својој није социјално биће, већ то васпитање има од њега да учини. Кад смо ово учинили онда нам је лако поставити и сам циљ васпитања. Са гледишта модерне социологије циљ васпитања је да образује друштву корисне и способне чланове, или друкчије, да од асоцијалног створи социјално биће. Социјалност је дакле главни циљ васпитања.

Према данашњим приликама и потребама, према данашњем ступњу развитка науке овакав циљ је данас једино могућ и оправдан. Он обухвата у себи све партикуларне циљеве. Социјални циљ. је данас највиши идеал изнад кога се не може ништа више ставити и он обухвата све васпитне захтеве и циљеве који су се до данас појавили.

1. Обухвата циљ зараде са којом се толико у последње време оперише, јер друштво неће допустити да су његови чланови неслособни да себе издржавају, већ треба да се одликују корисношћу и продуктивношћу.