Учитељ

596 Милица Цветковић

поставили и утврдили, већ је то било прибирање нашег искуства и досадашње праксе. У сличној форми био је сатављен и школски ред другог разреда, али он је обухватио седам тачака, био је краћи и одмеренији.

Разговором о овим више спољним стварима, учињено је додуше много у очима детињим, али за мене су претстојале друге тешке бриге и послови, које сам имала савлађивати. Јер, управо, ова врста деце није се могла спољним правилима и уредбама задобијати и обуздавати. Успешна настава са таквом децом тешко се уопште могла замислити. Њима је недостајао сваки начин доброг навикавања и самодисциплине. Карактер разреда био је: расејаност, недостатак сваке способности концентрације, једна особито изражена слабост воље. Спољни утисци, унутрашње дистракције били су моћнији него и интерес о стварима, него ли воља за рад. Потпуно подавање чак и најпримитивнијим нагонима било је доминантно расположење у разреду. Ако се код једног детета једног дана показала добра воља, онда је било петнаесторо друге деце сасвим необуздане. Знала сам, да су то биле тешке пертубације услед домаћих утисака, који су непрестано тешко падали на душу дечју, који су стално нагризали душу дечју делујући разорно на све добре утицаје. А шта су били ови утицаји, које сам могла 3—4 часа дневно вршити, према надмоћној сили вишегодишњег навикавања и злокобних утисака детињства, према сталним штетним домаћим утицајима. Каткад је ово сазнање немоћи према тим околностима било за мене депримирајуће. Требало је заиста снажног импулса воље да се стално са поуздањем предузима борда против овог непријатеља, а то је била борба на целој линији. Знала сам, да неће ништа успети све дотле, докле год нисам придобила децу за добровољно самостално учешће. Деца су морала да имају што више слободе: у понашању, опхођењу, у раду. Јер тек преко ове слободе мола су бити свесна своје снаге, свесна, да снагом могу господарити, да се могу савлађивати. Ова слобода је и била оно, што им је омогућавало уживљавање у заједницу. Она нису ни од почетка принуђавана да испуњавају ма какву дужност; нису била принуђена да тако или онако седе, да раде задатке итд. Само ко је хтео, радио је. Ја сам се већ старала о томе, да похвалом и потстицањем друге врсте утичем да она ускоро сва чине добровољно. И на тај начин су деца готово први пут доживела да учине један вољни акт. Слично се морало у мучном раду доживљавати и тачку по тачку нашег школског реда израђивати. Главни принцип био је: будити радост у испуњавању ситних дужности, а радост је произлазила из тога, што је прво то било добровољно вршење, а друго, што је оцењивано као успех, нешто што је имало вредности. Исти начин утицања изабрала сам и у настави. Пре свега требало је пробудити радост у настави. Ја сам прелазила непријатности, погрешака, шта више преко нереда; ако сам само дете довела дотле да нешто уради. Свако је смело да сарађује у ономе за шта је имало воље, шта је могло и како је могло. Ово је био