Учитељ

170 Душан Ј. Јовановић

тровић, претстављаће, на крају овог рада, прилог намењен у првом реду онима, који цене конкретан пример више од теоријских упутстава и образложења. Нацрт одговора у свему и гледишту укупне наставе и нашим школским приликама, и потписани га радо признаје за свој.

а) О појму и историји укупне наставе

Израз „укупна настава“ (»Оезатфшегмеће«) потиче из последњих година прошлог века. Сковао га је Б. Ото (Ветћоја 'ОПо). Овим именом он је хтео да обележи наставу, коју је У облику неусиљеног разговора практиковао са свом децом своје школе са првобитном намером да расправи питања, која су се појавила у редовној школској настави, а тамо нису коначно расправљена. Часовима ове наставе, по замисли Б. Отоа, учитељ само управља, а тежиште рада пренесено је на децу, која имају право да постављају питања без нарочитих обзира према подели наставног рада на засебне школске предмете. Оваквој укупној настави Ото додељује 1—92 часа у недељи. Код Отоа укупна настава значи дакле слободно расправљање извесних питања са свим ученицима скупа без нарочитих обзира према подели градива на засебне школске предмете.

У данашње дане укупна настава значи ипак нешто сасвим „друго. Данас се овим изразом обележава настава, која, као наставни течај, који претставља изразито јединство и целину, садржи у себи све што се у првим годинама школовања давало деци одвојено у засебне школске предмете. Данас је укупна настава дакле чиста супротност подели наставе на самосталне предмете (на веронауку, српски, рачун, певање итд.). Средиште и подлогу од које се увек полази у овој настави, чини дечји доживљај у области ствари из околине, завичаја. Било да је реч о дубљем продирању у градиво, као код чи"тања и рачунања, или о средствима за изражавање, као што су говорење, певање, сликање и цртање, израда ствари, писање, све се окреће око овог средишта, све израшћује из ове подлоге, увек везано за њу животном снагом. Настава која "обрађује утиске из дечје околине и дечје стварности, као настава која увек полази од дечјег доживљаја, јесте, дакле, стабло из кога постепено израшћују са животном снагом поједине гране наставе. — Још пре једног читавог века слично су схватање имали Грасман и Денцел о очигледној настави. У доба кад је ова настава разрађивана у својим основима, они су је замишљали као наставу, из које, као гране из стабла, имају да се развију поједини наставни предмети. Но како је Грасман имао више у виду задатке формалног образовања, а „Денцел религиозно-моралне васпитне задатке, њихови се погледи не подударају са гледиштем заступника данашње укупне наставе, иако су му врло близу.