Учитељ

196 Јован Милошевић

2. 0 мачићима

Два мачета и једно мајмунче дошли су на балкон у башту да се огреју на сунцу. Одједном код њих долете славуј и стаде поред њих и каже мајмунчету које је хтело да скочи на њега. Не дирај ме (мисли), ја ћу ти увек у нечем помагати. Мајмун каже. Откуд ти мени тако мало можеш да помогнеш. Да видиш шта могу (мисли).

Као и она фантазија о орлици и ове се одликују истом сувопарношћу, збијеношћу и монотонијом. У фантазији „Три мачета“ испољава се моменат јаке безобзирности („сутра ће се дечко пробудити, а ми ћемо ту лежати“ — што значи: упркос дечку који ће нас видети овде). У њој се изражава жеља да се учини нешто тајно, недопуштено („два мачета су се да не види нико увукла у ципелу“ — чини се нешто недопуштено упркос тога што се зна да је то недопуштено). И у другој фантазији не налазимо слободних излива ни емоционалних манифестација. Расуђивање и у првој и у другој фантазији завршава се злобним констатацијама, жељом да се неко омаловажи. („Откуд ти мени тако мали можеш да помогнеш“.) Осећање заједнице је слабо развијено, иако није детету непознато (понуда славујеве помоћи, која се одбија).

Поводом Шнерсонових закључака у овом последњем случају могу његови критичари учинити две примедбе. Једна би довела у питање вредност његових принципа, а друга би се односила на методолошку страну испитивања. Он констатује да се причање ове седмогодишње девојчице одликује сувопарношћу и монотонијом, очигледно не водећи рачуна о узрасту овог детета. По њему лирска и емоционална обојеност причања нема никакве везе са узрастом. Међутим, особине дечјег причања, могло би се рећи, условљене су баш тим узрастом. Сувопарност и монотонију причања не треба схватити следствено томе, као индивидуалне његове особине, већ их пре треба приписати општем недовољном развитку које је код овог иначе нормалног детета, зависно од стварног његовог узраста. Сиромаштво емоционалног живота овог детета није његова индивидуална особина, већ општа одлика деце тога узраста.

Истим поводом са истог гледишта могућа је и друга примедба, која би довела у питање, уколико се покаже оправдана, вредност његових метода. Шнерсон, као што се види, оперише са истим тестовима (сликама и темама) код деце различитог узраста (од 3—14 год.). Може ли један исти тест послужити као опште мерило за оцену емоционалног живота деце различитог узраста» Другим речима, можемо ли једном истом мером мерити и дете и младићаг Ако је ово немогуће, онда су и сва његова испитивања погрешна, јер су постављена на погрешну основу.