Учитељ

Роман о учитељу 588

Љубица и Гојко су сељачка деца и нас буни њихово разочарање на првом кораку. МИ ако млади, али као сељачка деца, они у живот нису могли ући са тако мало искуства и познавања прилика на селу. Не бих се чудио варошкој деци, која би се романтички загрејана за сеоску идилу Ј. Веселиновића — заљубила у учитељски позив, па отишла у село, где их груба стварност на првом кораку хлади и трезни..... Али се с правом чудим ЈЉубици и Гојку који, будући расли у беди и невољи, нису могли очекивати „мед и млеко“ у сировој и мало просвећеној сеоској средини, Збуњеност и плашљивост није по правилу одлика оних који су се од детињства пробијали кроз тегобан живот. Невоља снажи и очвршћује и карактери се у невољи, на муци, кале.... Јутро живота, рекао бих, требало би да је ведрије и светлије. Међутим, Ранковићеве личности улазе неспретне и збуњене у живот. Гојко јако уморан и као изживљен; ЈЉубица као преддиспонирана за зло, мржњу и грех. И Ранковић као да осећа да ће читалац имати овакве прве неугодне утиске, па се труди да нас, описивањем нескладне спољашности својих личности, припреми за разумевање њихове душевне унутрашње, нескладноности. На пример, Гојко се приказује овако:

Путем се кретао човек тела јако развијеног, „руку несразмерно дугачких до колена, ногу кратких, стаса неприродно накривљеног у страну.“

Као што видите, фигура анатомски нескладна и несавршена, нелепа. И ништа није необично сада што такав млади учитељ има „прљаве панталоне и капут“ и „стари, отрцани шешир с пуштеним ободом“. Телесно нескладно скројен, по оделу неугледан и аљкав не изазива чуђење, што су му очи „страшљиве“, што у човека не гледа право и што је цео „као заплашена, дуго гоњена, уморна звер“.

Није боље у описивању ни ЈЉубица прошла. Она није лепа и нежна појава младе девојке, витка стаса и умиљатих очију, однегованих руку и лица. И код ње избија грубост из многих анатомских детаља:

„Лице веома развијено и кошчатих и погурених леђа. У целој појави сталан израз грубости.“

И све што се даље збива у психичком и моралном животу Ранковићевих личности носи отисак ове нескладности, несразмере и абнормалности. Нарочито телесна грубост Љубичина огледа се готово у сваком изразу њене унутрашњости, њене душе. Та неугодна координација тела и душе (не баш тако честа у животу.) дато је у Ранковића сасвим рељефно.

И као што имамо неугодан осећај кад читамо анатомски опис, имамо још неугодније осећање кад пратимо њихово психо-етичко изражавање. Та наша непријатна осећања не до-