Учитељ

588 Свет. О. Аврамовић

лимо што је Ранковић пронашао болесника а не здравог учитеља каквих је било много више у његово време. Ранковићева Шумадија била је пуна, крцата, бораца и слободара — учитеља нове. Србије. Њих је Сремац боље видео и да је Сремац, уз "то, имао и симпатија за њих роман о Сретену био би куди камо реалнији и лепши...

Гојко је као учитељ вредан и савестан радник, али тај рад у школи није пун садржај појма „народни учитељ“. Ово друго је много шире и дубље социјално. А као социјални радник Гојко се не види, не изражава.

У школском одбору Љубица говори а он плашљиво слеже раменима. У општ. судници је збуњен и сплетен; кметови га апсе а он без и једне речи протеста и револта. Њега не интересује политички живот и промене, њега једино од учитеља ваљда од како је света и века !... Не само психички индивидуално, но и социјално он је загонетан, необјашњен. „Дегенерик или сметењак»... Он је за нас -— без идеала Ако му је Љубица била једини идеал — могао је мирније умрети и без тога идеала... Можда је имао срца али здравог и снажног духа био је — лишен... Није ми лако кад то кажем, али ја имам уверење да су учитељи — ако не увек високе интелигенције и памети — били су несумњиво људи од духаи акције... Роман о учитељу треба да садржи искрице и варнице "тога духа и акције! Међутим Ранковић нам је дао протокол „анатомске и индивидуално-психичке анализе и секције. Оче: кивали смо из романа о учитељу социологију а добили смо

— анатомију... Од Љубице и Гојка без смисла и духа за ма какву социалну акцију — остали су нам савесно обдуцирани — ле-

тшеви! Крвави трагови и беспуће!...

Рекло се, сиротиња је Гојку оковала дух и мисао, али шта ћемо рећи кад знамо да су из те сиротиње, из онога „судови, вода, ципеле, бакалнице. трчкарање“ изишли безмало и сви другови Гојкови и многи други велики људи 80 и 90. година» Код ових других сиротиња је напротив (нешто нормалније) ослободила и очеличила дух. Наш Гојко како би «се народски рекло — као да „не беше од овога света“.

Другови Гојкови — прљави и похабани као и Гојко кад је полазио на дужност — имали су сасвим друга страдања и разочарења. Наша литература или се шегачила са тим учи"тељским страдањима или нам је дала Љубицу и Гојка, кад је хтела бити озбиљна и реална. Међутим учитељ није заслуожио ни једно ни друго.

Ш

Утврђено је да је Ранковићево писање сасвим у духу његових личних расположења. Он није био задовољан и сре-