Учитељ

Француска забавишта 549

добар, већ се допушта самом његовом природном развитку, да он одреди куда ће се ићи, како ће се ићи. Због тога, забавиља се не управља нити по недељном распореду, нити по плану лекција, унапред састављеном. Оно, према чему се она управља и равња то је само дете а затим природне и социјалне појаве и догађаји (принцип доживљавања и пригодне наставе).

па а

Видно место у франц. забавиштима заузимају слободна дечја занимања, за време којих се вежба дечја спонтаност, и његова фантазија, његова моћ имагинације и његов стваралачки инстикт. Затим то је време и прилика када забавиља прикупља драгоцена документа о индивидуалним особинама своје деце.

И поред велике слободе која се допушта деци, њихова је активност опет регулисана и уређена. Око одржавања реда и тишине забавиља нема муке. Али оно што ствара тишину и што дисциплинује, то није забавиљина воља, већ интерес за предузети рад и игру. Иако су мала деца, француске забавиље уверавају да се ред у забавишту одржава као у каквој републици.

Сем колективног и појединачног рада постоји и рад по групама, рад који је, уосталом, врло омиљен у свима француским школама. У тим групама деца се зарана навикавају на заједнички рад и најсигурније стичу свест о потреби солидарности и сарадње.

Све су ово, разуме се, најновије методе, које све више продиру у франц. забавишта, али које наилазе и на приличан отпор, нарочито код старијих забавиља. Ове имају своја искуства и начине поступања па се често боје да их напусте. Инспекторица АНсе Сојташ! вели у свом извештају: „Забавиље усвајају нове путеве у толико мање у колико имају више свога искуства“. Ипак се настоји да се и оне убеде у потребу и нужност нових метода. Томе служе: специјалне педагошке конференције, нормални курсеви, посећивање угледних школа, педагошка путовања итд.

У развитку забавишта Французи нису имали, нити сада имају великих педагога као што су Немци имали Фребела, Белгијанци Декроли-а, а Италијани Марију Монтесори. Ипак то не значи да њихова забавишта, као што се то види и из овог приказа, изостају иза оних код других културних народа. Истина је да Французи немају свој систем забавишта, нити свој сопствени метод, а најмање своју, француску, доктрину „материнских школа“ и то им странци пребацују и приговарају, али њима све то и не треба. Ево шта одговара, на те приговоре, инспекторица Сопац: „Разлог што ми не синтетишемо своје идеје и што не правимо системе не лежи