Учитељ

580 Владимир Вујић

изражају, по својој основној мисли, јесте само једна од најочигледнијих чињеница о постојању кризе; баш он сам значи, бележи и илуструје постојање кризе. Како он не би значио кризу у педагогији, у којој је реч о назначењу човека, о формирању човека, о пролазима до човека образованог формираног као лик духовниг Јер фројдизам својим обртањем основног тока животног, безузетног, враћањем човековог на детиње, личи на реку која би муљ свој, прљави нанос, ђубре и гад, хтела да врати натраг на чиста врела и изворе, да их помути и загади, њима. То би значио отприлике фројдовски „пансексуализам“.

Но друга једна, опет „индивидуална“ психологија, пориче ту пан-сексуалност. Она је, опет, карактеристична слабићска психологија модернизма. Њено основно начело је „осећање ниже (мање, слабије) сопствене вредности“. Адлеризам, тај правац схватања и посматрања, тиме поставља човека, на типично савремени начин, као духовно биће на основу „инфериорности“ јер тек осећање инфериорности производи животну сврсисходну линију човекову. Човек је сав стављен на линије, на негатив, на немоћ, на потиштеност. Не на скрушеност пред Вишим, него на темеље од песка, на осећање сопствене не-вредности, никакве вредности.

Карактеристично је и ово адлеристичко тумачење. Осећање савременог човека, расцепканог, збуњеног, беспутног, разбијенсг уродио је, ето, идејом о инфериоритетном осећању као основици духовног човека! Адлеризам је тиме, типичан израз свог времена, али, као такав, он промашује потпуно назначење човека и ре-интеграцију његова бића. Јер он је само израз сопствене духовне слабости савременог човека. Као кад би човек, изнакажена и изнурена лица, јер болестан, стао пред огледало, да проучи човека уопште и угледав лик свој, рекао: „Ето човека! Таква је, дакле, његова основна црта!“

Адлеризам показује још једну ствар: претензију модерног човека да начини једно поуздано сретство којим ће сваки човек разумети сваког другог човека из себе сама, али полазећи од ненормалности. Право познавање људи не открива се, дакле, само обдареним људима; оно постаје својина свих и сви се могу васпитати за то познавање и то на основици разоткривања једне слабости и ненормалности. „Нормално“ и „ненормално“ преливају се и прожимају, границе се бришу, нестају. Ненормалност постаје основ и правило, нормалност изузетак, реткост, и као да се измиче људском схватању. Нервозни, унакажени, слаби лик људски, савремени, приказује се као основни и нормални; он се враћа на лик и на тип човека и покрива га и објашњава.

Исто би се то могло рећи и за фројдистичка настојања. Одиста, пред педагошке напоре на путу од детета ка човеку,