Учитељ

Од невоље до узора 569

ности у настави, о значају интереса за умни рад итд. не види се јасно зашто се такви захтеви сматрају као нови кад се они могу наћи готово у свима старим педагогијама.

Има у новој педагогици и таквих идеја чију истинитост тек треба доказати, јер се могу навести толико исто аргумената против њих колико и за њих. Питање школске дисциплине, полагања испита, коедукације полова, оцењивање успеха и друго, далеко су од тога да буду дефинитивно решена, и можда ће се увек налазити на дневном реду, макако се решила у даном тренутку. ЈЉудски дух не трпи догматизам у питањима васпитања, и ни једна научна област није толико неприлагодљива за утврђивање аксиома као педагошка област. Скоро свака теза има своју антитезу. Школа ради једно а друштво тражи друго. Међу васпитним факторима не може се никад успоставити потпуна сагласност, и зато васпитни резултати никад нису онакви какве бисмо ми желели. Кад се узме у обзир да је живот јачи васпитач него школа, онда је разумљиво што васпитање не иде оним путем којим га ми упућујемо већ оним којим га живот вуче.

У такозваној модерној педагошкој литератури могу се каткад наћи и такве рефлексије које су и по обичном здравом разуму апсурдне. Недавно сам у једној „новој“ педагошкој расправи нашао чудно тврђење: да децу не треба васпитавати у послушности, јер је послушност зло. Крвави светски рат — вели се ту — не би могао избити да су народи били непослушни према својим управљачима. Или зар није то педагошка ексцентричност кад се прича да је данашња школа само „школа за учење“, док је радна школа једина права васпитна установаг Као да се у радној школи неће и не мора учити, и као да се усавршавање може постићи и без учења! Од занесених пропагатора нове школе може се чути и то: да ће у будућој школи сваки васпитаник дати максимални успех уз минимални напор, да ће свако дете радити своје задатке са љубављу и интересом, да ни један ученик неће понављати разред, да ће сваки ђак задобијати знање својим сопственим трудом итд. Кад се такви наводи боље испитају, видеће се да су то обичне фразе које стварност демантује на сваком кораку.

Као што се види, нова педагогика, о којој се у последње време много расправља, не претставља никакав коначан научни систем. Ако се њене идеје дубље анализирају нађе се да су знатним делом старе педагошке идеје, освештане искуством, здравим разумом и паметном традицијом; другим делом претстављају низ произвољних закључака без научне аргументацији. Издвојимо ли из ње оно што је примљено у наслеђе од старих педагога, и оно што научно још