Учитељ

Наслеђе и радна школа 751

мети за све исти. Мера је наиме различита. И из свакога. предмета може бити троврсна: пуна, средња и најмања. Свакоме је остављено на вољу коју ће меру одабрати из којега предмета. Исто тако може свако да ради предмете оним редом који се њему свиди и да се за испит јави кад он хоће. И ако не сврши цео програм једне године на време, слободно му је да га накнади до године а да не понавља разред.

Како се види, ту нема више разреда у нашем смислу. Нема ни заједничке обуке, као у нас, већ је та обука сведена на минимум. Место разреда по годинама узраста одређене су школске собе за поједине научне предмете, камо. долазе ученици различитих година. МИ место да учитељ пита ђаке, питају они њега за различита разјашњења и траже помоћна средства. Ђаци раде сами, кад који хоће и којим редом хоће. А учитељ само контролира њихов рад и пита их кад. се који јави за испит.

Нов је ту, како се види, начин рада који није више онако наметнут као у старим школама, већ се ученику пушта на вољу да ради кад за рад осети потребу. Али програм рада, бар за једну годину, задржан је, иако је мера његова. остављена ученику на вољу.

Видимо, дакле, неки постепени прелаз од старога к. новоме. Уводи се нешто ново, али старо се још осећа. Осећа се прописани наставни план, и потреба да се тај план изврши на време и да се то на испиту докаже.

Ову новину изазвала је потреба да се у школи одржи ред и постигне успех. И та је новина у складу с биологијом.. Способност се може развити истом онда кад сазри орган за. који је везана. Тако и ђак ће осетити потребу за предмете за које има урођене способности истом онда, кад која способност буде зрела да тим предметом буде пробуђена. Дакле, никако не за све предмете у исти мах. У педагогији радне школе то је начело усвојено. Зове се начело актуелности. Али то још није активност коју радна школа тражи у толикој мери, да је и само име узела од ње.

Зато Феријер, који је признат као најбољи тумач радне

школе и њезин најревнији поборник, и не хвали много далтонску методу. По његову мишљењу главна је разлика између онога што тражи стара школа и што препоручује Хелена Паркхуст у томе, што школски рад прима само облик домаћега рада. Активност коју тражи радна школа има се схватити као спонтаност. То значи да све што ученик ради у школи, ради не само по својој жељи, него и по својем властитом избору. Ђак бира предмет и према њему одабира средства. У његовим је рукама замисао рада, одлука и извођење. И: напослетку он контролира свој рад.