Учитељ

34 Вагнерове мисли о младежи

жност да прескочимо зидове који одвајају и да пружимо руке једни другима изнад ограда. Поново наћи човечанство, поново постати људи, ако је то данас лозинка у педагогији, у политици, у социјалној области колико је се више треба сећати у религијској области која је шира од свих, а коју ускост духа раздробљава и сужава на један јадан начин! Нека младеж то разуме! Нека је част свакој искреној преданости која нас везују за религијску породицу из које смо изишли. Али гле, дошло це доба када се неједнаки брегови Морије и Гаризимаз изједначују, и они, који су на њима, учиниће добро ако узму палицу поклоничку и попну се више, до видика који је мање ограничен. Ту ће они чути ствари које ће им рећи стари поклоници првих Духова: Шта, ми доходимо с четири стране света, и ми чујемо овде да сваки од нас говори својим матерњим језиком! И занесени

радошћу што су открили да су браћа, они који су веровали да.

су одвојени, осетиће чуства која овај нетрпељиви и прегањачки

свет не познаје више. Преко чисте човечности они ће поново:

наћи тај додир с вечним стварностима који уздиже човека из прашине; и једна иста молитва саставиће сва њихова срца: Оче. наш који јеси на небеси!

И тако смо дошли до највише тачке: Братском љубави доћи дотле да откријемо Оца; верношћу доћи да унапред осећамо вечне ствари преко ових које су пролазне, то је циљ живота. Ту се састају све стазе којима смо ходили. Ту се идеал крунише. Ту се поставља највише јединство. За то је цвеће лепо,

за то звезде сјају, за то се вечита загонетка живота рађа поново

свакога пролећа. За то се човек мучи, ради, плаче. Срећан, ако му је дато да из читава бића извуче, као какав чист мирис, то синовље вјерују које је инстинктивна љубав живота, које је у

тамном утиску осећање што се уздигло до пуне свести, које је у

првом осмеху дететову изјава младога човека када у једном.

полету нежности узвикне: мајко моја! ж

То је пут на који те позивамо, љубљени цвете наше младежи! Из крила твојих трудова, твојих болова, твојих борба твога разума с мраком и твоје воље са злим, уздигни своје срце према тим истинама, тако старим и тако новим, тако блиским и тако заборављеним. Нека душе на твоју главу дах Духа! Упознај мистерију, страхоту и нежност, и нека би, на путу који

је заједнички с путом човечанства, дочекао да видиш како:

се диже ишчекивана зора! Тако ћеш победити зло које при-

"маш као наслество од твојих предака. А добро, што су они учи-

нили, ти ћеш устостручити. Стављајући тај дух у њихово пространо научно оруђе, у њихове дивне тековине што ти их остављају, — које ћеш дело ти моћи извести! Нека би могао тако,

у ово доба расцепкано, заморено, истрошено, постати оно сила.

о којој говори негде наш Мишле зборећи: „Да ће једнога дана она уклонити стари свет једним дахом Божјим!“

з Брегови који се спомињу у Старом Завету; на њима су била светилишта од којих је гаразимско (самарићанско) било подигнуто као знак одсту-

пања (схисме) од старе јудејске пркве.