Учитељ

36 Свет. О. Аврамовић

Ипак би било веома интересантно детаљније проучити физичког човека у светлости те механизације природних снага, израза и облика и још интересантније проучити човекову психоетичку ситуацију у знаку и под утицајима нове — данашње културе и цивилизације, која се популарно тумачи као дефинитивно и интегрално савлађивање и потчињавање природе човеку. Та би проучавања изнела читаву студију за коју ми нисмо компетентни.

2!

У вези с оним што смо напред (бр. 1) изнели, извесне асоциације се саме собом намећу и поред свих наших напора да се оне као могуће или немогуће пресеку. Јасно је, несумњиво, да је човек победио природу, а он је то могао учинити само на тај начин: што се у њу удубио, открио је, аналитички рашчланио и, најзад — потчинио себи. Као такав често је успевао да од њених услова и елемената створи нове синтезе и комбинације, које су често мењале облике, па и садржину многих природиних квалитета и интензитета. М пошто је такав успех постигао, однос између човека и природе из основа се мења. Човек постаје „јачи“ од природе и као такав успешно се отима и ослобођава од многих закона и окова природе. Користећи до крајних могућности природне снаге и вредности, способан да им каткад промени правац и смисао, човек успева да ток своје психо-биолошке еволутивне природе креће особеним правцем, удаљујући се све више од еволутивног тока бивања и живота свих осталих честица живе и мртве природе. Дистанција између природе и човека све је већа, па се чини да се човек довољно заштитио од удара и последица оних вечних гео-биолошких природних закона.

За човека је данас све мање тајни, све мање мистичности и загонетки у појму и функцији природе, која је некада примитивцу, кроз страх и неразумевање, наметала — култ обожавања.

Горд у сазнању природних тајни, снажан по осећању господарења природом, човек је кроз многе деценије свога уздизања и прогреса и несвесно, можда, подигао олтар у себи култ обожавања човека. И осећајући свој приоритет према природи човек чини покушаје не само да специјалним законима регулише свој ток живота, већ и самој природи да да нове облике и ток. Он жели не само положај простог и доброћудног победиоца, већ нешто више: славу законодавца, новога створитеља, новога — Бога!.. Али да ли је такав однос и положај здрав и нормаланг Да ли је боље „у природи“ или сасвим „ван природерг“ „Природан“ или „неприродан“, како би се лаички рекло» Где је већа целисходност: у стремљењу човека или у ставу осталих припадника народа, који више или мање пасивни остају у загрљају (или у канџама — ако хоћете) — природе»

Игноришући често природне законе, ломећи и мењајући их — да ли је човек успео да буде бољи и задовољнији у загр-