Учитељ

58 Јов. П. Јовановић

родитељске куће, а обучавање деце у писмености у задатак школе. Због тога док родитељска кућа не изврши свој задатак у довољној мери, тј. док се деца у родитељској кући не обуче довољно у говору, она се и не доводе у школу, а кад се децау родитељској кући довољно обуче у усменоме говору, онда се одводе у школу да се у њој обуче још и у писменоме говору или у писмености, пошто родитељска кућа нема могућности за то.

Тако гледају на задатак родитељске куће и задатак школе сви новији и напреднији изграђивачи метода за извођење почетне наставе читања и писања у свима напредним земљама. Они сматрају да је обучавање деце у изговарању и разликовању појединих гласова, као елемената усменога говора, извршено у родитељској кући, и да се зато задатак школе састоји у обучавању деце у писмености, па се стога за елементе ове обуке узимају писмена, као знакови којима се бележе гласови у говору, а стога се и обучавање деце у школи у писмености, или почетна настава у читању и писању, састоји у познавању и разликовању писмена и у њиховом писању, спајању и изговарању у речима, та зато само у томе и обучавају у школи.

На другој страни, код присталица фономимичкога метода, не придаје се никаква вредност рада родитељске куће у погледу обучавања деце у усменоме говору, и сматрају да деца у родитељској кући нису довољно обучена ни у изговарању ни у разликовању појединих гласова у људскоме усменоме говору. Стога се сматра да деца у школи треба прво да се обуче у изговарању и разликовању свакога појединога гласа, па тек потом и у писању појединих гласова и њиховоме спајању и изговарању или шчитавању у речима.

Тако је схваћено и извођење почетне наставе читања и писање по фономимичкоме методу у нас, што се јасно огледа, како у изради наших новијих буквара, тако и у израђеним упутствима за извођење ове наставе по овоме методу.

За елементе ове наставе узети су гласови, па држећи да доведена деца у школу не умеју да изговарају ни да разликују. поједине гласове, деца се прво обучавају и вежбају у томе: како треба да наместе уста да би могла изговорити глас а, е, или и.

Кад се анализира овакво схватање и овакав рад у школама у извођењу почетне наставе читања и писања, онда се одмах види једна очигледна аномалија или бесмислица, а која се састоји у томе, што се и нормално развијена деца, које имају артикулисане гласове, обучавају у изговарању, познавању и разликовању појединих гласова, онако исто, као што се у томе обучавају абнормална глувонема деца, јер није ли то у истини аномалија или бесмислица кад се нормално развијена деца, која су доведена у школу да се у њој обуче у писмености, обучавају како треба да наместе уста да би могла изговорити гласове а, е, и и друге; кад је свако нормално развијено дете научено у родитељској кући да изговара сваки глас из којих се састоји људски говор!

"Кад се у ствар овако загледа, и кад се она овако изложи и разложи, онда је, држимо, довољно јасно: да примена фономи-