Учитељ

Д-р Алекса Станишић 69

НЕКРОЛОЗИ

Д-р Алекса Станишић — Од Д-р Павла Чубровића —

Покојни др. Станишић родио се 15 децембра 1877 год у Пријепољу, у једној честитој патријархалној српској породици. Ту је у Пријепољу и основну школу свршио. По свршетку основне школе, желео је он, да продужи своје школовање; али су томе стајале на путу многе препреке. Пријепоље, његово место рођења, било је тада под Турцима, а у целој Отоманској Империји тога доба постојала је само једна троразредна богословија у Призрену, у коју се ступало по завршетку основне школе, а других српских школа, како за опште, тако и стручно образовање, још нигде није било. Уза све то родитељи пок. Станишића били су сиромашни људи, те га о своме трошку нису нигде могли послати на школовање ван свога места живљења; али је жеља пок. Станишића за даљим школовањем била јача од свију тих препрека. Попут многих дечака и младића српскога народа под Турцима, а са врло скромним средствима, дошао је он у Србију да настави своје школовање. Србија је све ове дечаке и младиће, па и нашега Алексу, не само примала са материнском предусретљи-

вошћу, већ и материјално помагала — колико је могла — да се они усаврше и спреме за будући рад и живот. Тако је пок. Алекса дошао у Ваљево — ту свршио четири разреда гимназије. Затим

је отишао у учитељску школу и исту свршио у Алексинцу са врло добрим успехом 1899 године. Те исте године, у јесен, буде он постављен за васпитача у нашој, скоро отвореној, гимназији у Скопљу, у којој су тада радили наши познати просветни и национални радници, пок. Радослав Агатоновић, г. Светозар Томић садашњи сенатор, г. Влада Петковић проф. Универзитета, г. Риста Огњановић члан Хипотекарне банке, пок. Илија Вучетић проф., пок. Танасије Пејатовић, и други.

Мако су била мучна та времена турске деспотије и тираније, која је кочила сваки народни напредак и тешко притискивала привредни, морални, и правни живот друштвени, као и ометала сваки озбиљан рад на народном просвећивању, ипак је пок. Станишић савесно и марљиво вршио своју васпитачку дужност, и стојички сарађивао на свакој националној ствари, иако ни једног тренутка није био сигуран, да му се из мрака, или прикрајка не зарије у груди каква бугарска кама, или га не покоси какав куршум из арнаутске мартинке, или турског револвера. Па и у тим тешким околностима за живот и рад свакога културног 40века, где су се дубоко измешали вечна имовна и лична несигурност и корупција државних органа са примитивним потребама, навикама, и погледима друштвене средине, пок. Станишић ипак мисли на своје даље усавршавање — мисли на науку, и тежи, да у научном погледу себе развије, обогати и усаврши. И док су