Учитељ

Педагогика Џона Луја 185

стављају. Кад се биографије узму као извештај о подвизима једног човека независно од услова у којима су поникли и на које његове радње значе у ствари одговоре, ми немамо студију историје, јер немамо студију социјалног живота, што је у ствари производ живота појединаца у заједници...“ (351). Ако се овај циљ да се схвате социјални услови превиди, онда од историје нема науке. Ако се историја људског рада, или услови искоришћавања тла, шуме, рудника, припитомљавања и култивисања биља или животиња, фабриковања и расподеле изоставе из историје, она постаје обична литература.

„Економска историја више је људска — наставља на стр. 353. Дуји — више демократска, па према томе и за ослобођење људских снага драгоценија него политичка. Она се не бави дизањем и падом краљева и велможа, него развијањем стварних слобода просечног човека, све већом и већом влашћу над природом.“ Он вели да велики хероји који су допринели развитку људске судбине нису политичари, генерали, дипломате, него научници и проналазачи који су предали у људске руке оруђа ширења и искоришћавања искуства, уметници и песници који су славили њихове борбе... Једно од преимућстава економске историје као историје људског прогресивног прилагођавања природних снага социјалним циљевима јесте могућност коју она пружа за проматрање напретка у погледу метода и резултата знања.“ (354—855).

Дуји придаје врло много значаја географији и историји: оне су за њега „два велика помоћна школска средства за ширење значаја непосредног личног искуства“ (357).

Природне науке

„Логички и педагошки гледајући, природне науке су најсавршеније знање, његов последњи ступањ.“

„С гледишта ученика, научни облик је идеал који треба достићи, а не полазна шачка с које треба поћи..“ (стр. 360). Ученици почињу студију природних наука текстовима где је материјал сређен по реду који одговара потребама и жељама специјалисте. Технички појмови, са њиховим дефиницијама, стављају се на чело. Закони се уводе врло рано... (361).

„Хронолошка метода која почиње с искуством учениковим и развија одатле подесне методе научне обраде често се зове „психолошком“ за разлику од логичке методе стручњака или специјалиста. Привидан губитак времена надокнађује се бољим разумевањем и живим интересовањам које она обезбеђује. Он овако стиче способност да одрађује независно материјал у својој области и да избегава менталну забуну... Пошто већина ученика никада не постаје научни специјалитет, важније је да онш продру у суштину научног мешода него да копирају пуном паром из друге руке резулшаше до којих су научници стигли. Ученици неће можда тако далеко отићи, нити толико градива савладати, али ће бити сигурни докле стигну.“ (362).