Учитељ

Највећи савремени југословенски педагог 165

неслободног и мрачног. Тако кроз савремену генерацију ускрсавају стари завети и рађају се нови. Кроз савременике мртви говоре, а преко њих ће доцније потомци говорити. То је основа правог националног васпитања, које мора да зида на националном сећању и памћењу, на националном културном предању. Уједно, такво национално васпитање је и право наднационално, универзално, саборно васпитање, јер се бори за вечиту истину, правду и лепоту. Генерација физички нестаје, али њих национално васпитање духовно чува од заборава и с њима се увек тако духовно живи.

Зато је Краљ Педагог и писао у своме чувеном предговору књизи „Наше село“ следеће:

Кроз све мучне периоде наше историје, село је било и остало будан чувар националних тековина и извор снаге у свима лепим изражајима народног генија.

Радити у правцу културног и привредног подизања нашег села, уз строго чување његовог националног карактера, значи одговорити садашњости и потребама нашег здравог п успешног развијања у будућности.

Село без терета површинских наслага туђинских цивилизација и назови варошке културе увек је било и биће један големи извор, резервоар културних предања нашега народа. Отуда и Његов налог да се строго чува национални карактер села.

Међутим у културном наслеђу постоји и највеће стваралачко начело, које увек даље изграђује на органском и оригиналном наслеђу. То је, у исто време, срж стваралачког национализма, који је ослобођен свега зоолошког и шовенског и који зове на самокритику, на васпитање и преваспитање у духу националног бића, јер такав национализам схвата нацију органски (не механички, нити рационалистички) и тражи васпитање народа у духу нације, тражи васпитање новога човечанског типа, који има друкчију духовну основу и који хоће првенствено све спољашње друштвене несугласице и неправичности да решава унутрашњом променом људи, да људи не полазе од утврђивања интереса и мржње као јединог начела, већ да за идеал узму љубав према свима људима.

Краљ Васпитач дао је култури првенство у органском националном животу, јер се циљеви националног живота остварују у култури. Као што је нација конкретно органско историско биће, тако је и култура органска (треба и мора да буде органска) и дубоко индивидуална и непоновљива. Зато се она и разликује од цивилизације, која је механичка, техничка, парвенска и није симболичка. Култура силази у дубине, цивилизација излази на површину. Култура је племенита, витешка у правом смислу те речи, јер увек претставља везу са прошлошћу, са националним предањем, увек поштује идеале предака, док цивилизација као парвенска нема витешку основу, негира старину и наслеђе, а горди се савременошћу и футуризмом.

Култура је континуитет са предањима прошлости и у исто време стваралачко узлетање, стварање нових културних вредности.