Учитељ

Педагогија свешога Саве 339

мудрости, јер се снага стиче самоћом, молитвом, ћутањем, строгом аскетском дисциплином. Ту је Сава био прави Сава; и ту је он био у својој правој домовини, за којом је чезнуо, кад год је био дуго „са све стране“, међу суплеменицима својим да ограђује, чвршћа, брани и уређује.

Снагу је доносио из свог правог светитељског мира. И какву снагу. На Балкану су тако огромно и неуморно деловали само још свети Павле и свети Климент. Снагу је доносио из отаџбине духовне; основни потез његова духа је светитељски, молитвени, подвижнички; основна мисао његова је старохришћанско предање. Како би другаче и имао, и могао имати, и могао собом носити и доносити снагу; и он, и Павле, и Климент» Оданде је доносио светлост и силу и крепост и реч убедљиву и снажну и све оно сугестивно у личности својој, којом је тако успешно и тако неуморно деловао као некакво магиско средиште силе, као огњиште пламена. Отуда је он и организатор и успешни мисионар сваке врсте и радник неуморни и просветитељ. Јер је извор вера, чврста, непостидна, хришћанска. Гледиште на свет, на људе, на живот и циљеве човека — јасно је и утврђено је. И слило се уједно са животом и делањем и постало је једно са животом и радом. Извор и утока снаге и деловања, уверења и мишљења, једна нераздвојна целина човечја може бити само право и чисто христолико живљење. Ту се живот и мисао, вера и дело, не распадају, не раздвајају. Немогуће их је одвојити. И деловање на људе не постиже се силом но примером, не теоријом која је „нешто друго“ но животом и делом, по примеру Учитеља, животом и делом и мишљу основном уједно, јер све истиче из сопственог ограничења и дисциплине слободног духа. Ко себе ограничи у охолости и сласти, тај је победник; тај свет види, схвата и на њега делује магиском снагом.

Из тог чистог хришћанства, које је увек пред Савом било као циљ, из те и такве „метафизике“, природно произлази и истиче и „педагогија“, сва поука, све васпитање. Јасно је колико је то све далеко од „знања“ ради знања и ради таштине и надмености и колико је та хришћанска педагогија далеко од сваке друге, особено оне која, у доситејевском смислу, хоће све да „слободно просуждава“. Светост као основа просвећења, као основа живота. Плодна, најплоднија, дубока, најдубља, мисао хришћанства. Сав труд васпитања иде на приближавање светости, јер је „један једини свет“ У том бескрајном приближавању светости кроз напоре, кроз подвиге, кроз само -ограничења, молитвена расположења и веру у живот вечни, сав је смисао хришћанске, сав је смисао Савине, „педагогије“. Кроз то и такво приближавање постаје се уистини нормалан човек, по лику, недостижном, најнормалнијег човека, Христа. кроз ту педагогију, и само кроз њу, људско живљење може се уредити и човек бити човеку оно што треба да буде, брат. Сва филозофија мира у томе је. И сва мудрост људска ту налази и своје смирење.

Може се, дакле, говорити о „педагогији светога Саве“ и ево у чему је она. Таква светосавственост, очишћена од кривих

22%