Учитељ

Историја школа у Србији 343

просвету. Тачније, оно што су учинили било је више од штете него од користи нашем народу. Они су помогли стварање две про“ светне установе у Београду: језунтске четвороразредне гимнази је (1724) и немачке основне школе коју је издржавала аустриска држава. Једна и друга школа радиле су противу интереса српскога народа: једна је водила католичку пропаганду, а друга германизаторску. Језуите су нарочито радиле с планом да у своју „латинску школу“ увуку што више српске деце. Они су били мисионари које је цар Карло МГ послао у Србију по предлогу свога дворског камералног савета.

У то доба постојале су у Београду још мала српскословенска и грчка школа. Године 1726, црквени сабор овластио је београдског митрополита Мојсија Петровића да при митрополији оснује једну „велику школу.“ Остварујући ову одлуку митрополит је основао, исте године, у Београду „школу за певчике“, с намером да спрема младиће који имају леп гласу грчкој псалмодији, како би их доцније употребио у црквама као појце и тако православну цркву учинио што привлачнијом. Ова школа пресељена је доцније у Сремске Карловце где је постала расадник српскоправославног црквеног пјенија за цело српство. Зна се да је овај вредни београдски митрополит, при своме двору, имао и школу у којој су се српски младићи учили да читају руске црквене књиге. Наследник Мојсијев, митрополит Вићентије Јовановић основао је у Београду 1732 године Велику школу (Академија). Не зна се колико је времена ова школа радила нити о њој има каквих одређенијих података. Године 1733 митрополит Вићентије слао је свога егзарха Максима Радковића да обиђе целу северну Србију, испита стање у коме се налазе манастири, цркве и школе и о томе поднесе извештај. Из тога извештаја сазнајемо да је у крајевима, које је он тада обишао, сем Београда, било засебних школа још само у Гроцкој и Пожаревцу. У Гроцкој је постојала мала школа са једним учитељем, а у Пожаревцу мала и већа за спремање свештеника. Извештај каже да су у Пожаревцу с десне стране цркве биле: „келије идјеже бабе калојерице живут црковно, од плоти од древа состројано готово да се оборит, покров од ћерамиде... Под тим же истим покровом малена школа, могу се вмјестити за 30 дјетеј, на средини једин стар астал, од вњежду около њега клупе ординар, слабе. Дувари и покров весма слаби. Поред сија школи под покровом исти дувар раздјелио једина келијица кухином, идјеже магистер стојит и покој свој имат.“

Сву бригу о школама у Србији овога времена водио је београдски митрополит. Средства за њихово одржавање прикупљана су од народа. Како је вршено прикупљање средстава за издржавање школа, најбоље се види из митрополитских посланица упућиваних у ту сврху народу и свештенству. Тако знамо да је године 1724 митрополит Мојсије Петровић упутио једну посланицу народу у Србији и Срему у којој тражи да се прикупљају прилози за школе. Од свештенства је захтевано да наговара имућне људе не би ли што веће суме завештавали за школе. Митрополит Вићентије Јовановић извештава, посланицом од 23 јануара 1734 го-