Учитељ

Филозофи-учитељи 357

ља — и доводе под питање етичке вредности свога времена. Полазећи од основног става софистичке филозофије: човек је мера свих ствари, није више било никаквог разлога „да један човек не чини оно што се баш њему свиђало, докле год остаје у оквиру онога што је законом допуштено.“ 8)

Верујући да је позван да спасе свој народ од моралног расула, — јер је софистичко релативизирање свих вредности неминовно водило разорном индивидуализму, — Сократ поставља себи следеће питање: Како би се у Атини могла развити нова и природна честитост, и како би се могла држава спастиР“)

Уместо да се пита о праоснову свега постојећег, као што су то чинили јонски физичари: Талес, Анаксимандер, Анаксимен; или да указује на сталну променљивост као основни закон природе, — попут Хераклита; или да расправља о небеским стварима, слично Питагори и Анаксагори; Сократ уместо свега тога поставља себи задатак да разбуди учмале савести, да развије нову и природну честитост код својих суграђана. Отуда позитивно учење Сократове филозофије искључиво је етичке природе, — а то је, као што смо већ досад могли видети, једна од битних ознака свих мислилаца овог типа — тако да он често с презрењем говори о натур-филозофима и математичарима који су му претходили. „Ја никада, вели Сократ, не правим шетњу по пољу, пошто се немам чему поучити од ливада и дрвећа.“

Да би одговорио на мало час поменуто питање: како би се у Атини могла развити нова и природна честитост, Сократ је свесно потстицао своје суграђане, а нарочито младеж, да се тргну из интелектуалне и моралне учмалости, верујући „да сваки човек може наћи сигурни извор праве среће путем размишљања и јаке воље која је свесна свога циља.1%9) Дубоким размишљањем о самом себи и међусобним односима једног човека према другом, учаше Сократ, долази се до сазнања оног што је право. У томе је аутономија или самосталност моралне свести. Отуда се врлина, по Сократу, изједначује са знањем, и у томе се смислу врлина да учити. Ова основна мисао Сократове филозофије, односно етиче — садржи једну несумњиву истину, наиме да је свесно размишљање о моралним питањима главни, мада не и једини услов за остварење моралног живота у правоме смислу.

Када су Сократовим учењем доведени озбиљно у питање морални назори његова времена, Сократ је од својих противника тужен да квари младеж и да не верује у богове у које држава верује. Уместо да се одрече свога учења и да понизно затражи слободу, када је невин допао тамнице, Сократ, иако старац са седамдесет година, даје херојску одбрану, која је, као и херојска смрт његова, најлепше и највеће дело Сократово.

9) В. Дурант: Ум царује, стр. 18.

О нам · стра 48.

19) В. Јерусалем, Увод у филозофију (Орп. пр. Д. С. Пијаде, Београд, 1921) стр. 171.