Учитељ

Филозофи-учитељи 359

кога појединога“,....14) из чега се јасно види да је његово становиште чисто индивидуалистичко. Отуда циљ свега људског делања, по Сократовој науци, јесте лично блаженство односно евдемонија, који се циљ постиже сазнањем оног што је право. „Придржавање овога пута, који је човек познао као прави пут, доноси са собом најјаче осећање среће, и довољно је већ само за себе ради постигнућа блаженства, које се и састоји управо у томе делању.“) Ове речи карактеришу други, основни принцип Сократове етике, познат као:аутаркија моралне свести.

Христовим учењем међутим наглашено је значење животнг заједнице, -— „ИМ славу који си ми дао ја дадох њима, да буду једно као ми што смо једно. Ја у њима и ти у мени: да буду сасвијем у једно, и да позна свијет да си ме ти послао и да си имао љубав к њима као и к мени што си имао“ (Јов., ХУП, 22—283). Ово дубоко поимање опште везе човечије животне заједнице с богом јест оно ново што хришћанском схватању насупрот свима ранијим даје нарочит отисак који је на познији развитак изванредно јако утицао. 16)

И Толстој, један од најугледнијих коментатора Христовог учења, у својој дубокој књизи: У чему је моја вера, удара гласом, да Христос насупрот личном животу не ставља загробни живот, како се то од претставника псеудохришћанства тврди, већ општи живот који стоји у вези с животом садашњим, прошлим и будућим целокупног човечанства.17)

Смерног погледа, уз благ и пун љубави глас Богочовека, Христос се јавља као највећи револуционар кога је човечанство имало, који ће покушати „да свет из самих темеља измени и да оствари на земљи идеал који је створио.':8) Тај идеал којега Христос жели остварити јесте долазак Царства Божјег. То је основна мисао свег учења Христовог, — „мисао, која са странице на страницу Еванђеља бива све силнија, све јаснија. У целом Еванђељу нема ни једне једине речи ни дела Спаситеља, које се не би тицало Царства Божјег.“ 19)

Та основна мисао Еванђеља међутим, у већини случајева погрешно се тумачи, тако да „и они што побожно штују Еванђеље и они што га критички истражују имају до крајности нејасну и погрешну претставу о Царству Божјем.“ 2%) Најгрубља погрешка, из које су поникле и многе друге заблуде у тумачењу Христове науке, јесте она где се Царство Божје изједначује са појмом о загробном животу. Имајући то у виду, Толстој вели: „Једино је

1) Ноле ма стр 20:

5) В. Јерусалем, Н. н. м., стр. 172.

16) Др. Вој. Р. Младеновић: Проблем душевног живота, Београд, 1983, с. 62.

#) Толстој: У чему је моја вјера, превео Др. Јован Ст. Кујачић, Београд, 1913, стр. 155.

18) Ернест Ренан: Живот Исусов, превела, Јелена Скерлић— Ћоровић, Београд, 1921, стр. 55.

19) Г. С. Петров: Еванђеље и живот, превео Станимир Будим, Београд 1922, стр. 128.

3936 Пан. масетр 129: