Учитељ

Филозофи-учитељи 365

дубоко уверен да смо ми позвани решити већи део проблема социјалног поретка, окончати већи део идеја које су поникле у старим друштвима“ 36)

Свест ова о апостолској дужности у овом смеру дубоко И снажно прожима све истакнутије руске мислиоце. Кирјејевског, Хомјакова, Љеонтјева, и многе друге. Врхунац свој она достиже у Толстоју, који, готово у Ничеовском ставу, изјављује: „Ја ћу умрети као и сви, као и они који не испуњују учење Христово; али ће мој живот и смрт имати смисла и за мене и за све друге. Мој ће живот и смрт служити на спасење и живот свима, томе је баш и учио Христос“)

ж

Филозофи-учитељи, филозофи-реформатори, као што се из досадањег излагања могло видети, по правилу су филозофи мученици, филозофи страдалници. „То су они којима је провиђење доделило горку судбину, да због своје борбе коју воде против заблуда својих савременика, а ради њиховог спаса, понесу трнов венац на глави својој. Али изгледа да тако мора бити: пут ка небу води само преко Голготе“38

Сократ за своје учење би осуђен на смрт; и Христос, по речима Толстојевим, није идеалисао на крсту, него је викао и умро за своју науку; Толстој није био осуђен на смрт, али Це за своје тумачење Еванђеља био искључен из цркве, Достојевски је такође био прогањан од својих савременика, и, као што је познато, неколико година провео на робији у Сибиру. И Ренан има право кад каже: „У извесном смислу, највећи људи једне нације јесу ти које она погуби“ 39

У наше дане видимо то исто. Примера ради потсетићемо на судбину Бертранда Расла, великог савременог мислиоца и једног од највећих филантропа данашњице. Одузима му се катедра универзитетска, и прогања на разне начине, — реч је о послератном Раслузћ) — јер се није могао помирити с тим да се У једној много хваљеној цивилизацији отпадници хришћанства не прогоне, а да се бацају у тамницу они који га озбиљно узимају, и јер је својим пацифистичким ставом и својом великом љубављу ка целокупном човечанству опасан по постојећи поредак данашњег друштва. И то се ради у Енглеској, земљи где се лична слобода, као што је познато, највише цени. Но то је неизбежно, и тако мора бити, јер „развитка никако нема без готово злочиначке повреде прошлости и „поретка“ (Ф. Ниче).

Мислиоци као што су Толстој, Достојевски, Ниче, показују да су ови узвишени синови рода људског и са субјективног гледишта прави страдалници: сви су они чудно несрећни и из чисто субјективних разлога. „Трпљење и бол, читамо код Достојев-

38) Др. Д. Стојановић: Руски проблеми филозофије, стр. 45. 37) Толстој: Н. н. м., стр. 163. 8) Др. Н. М. Поповић: Н. н. м., стр. 12. з9 КЕ. Ренан: Живот Исусов, стр. 25. - 49). Види В. Дурант: Ум царује, стр. 467—411.