Учитељ

Чешка педагогика у првој половин Х1Х века 369:

Од самог почетка своје друштвене делатности Болцано се највише интересовао школом, пошто је био убеђен да све реформе треба почети са омладином, зато што се са одраслима, који су већ стекли навике, не може много урадити. Он је стално препоручивао просвећивање и морално чист живот, са којим се у њега спојила просвећена религиозност, а тако исто он је објашњавао да је у нас опао патриотизам и да су наступили непријатељски односи између две народности, а главни узрок тога Болцано је видео у неједнакости образовања две главне нације наше земље. И поред тога што су Чеси даровити у свима наукама и могли би, ако добију одговарајуће образовање, да обрате на себе пажњу целе Европе, ипак им се оспорава равноправност у школи и вешштачки се код њих развија мржња према срећним суседима. У духу свога времена, Болцано је хтео да се у школи настава изводи на два језика и да се одговарајући састави преводе с оба језика за народ.

Уз посленике Болцано, који и сада имају неоцењени утицај на наш препорођај, долазе сви наши будиоци од Палацког и Јунгмана до Хавличка и Јабланског. Идући његовим стопама Алојз Винаржицки (Ајо5 Утагаску, 1803—1869) уз помоћ Јосифа Јунгмана (Јов. Јипотапп, 1773—1847) написао је своју знамениту апологију чешког језика (првипут састављену на немачком језику), у којој је доказао да увођење немачког језика у све школе само изазива равнодушност код свих чешких ученика и да у Аустрији само Словени узалуд очекују равноправност у свима школама, почињући са основном школом и завршујући са универзитетом. Винаржицки истиче у датој области најскромније захтеве, али су и на њих власти после дугог отезања одговориле са отказом. "Треба се сетити да се Винаржицки никада није престао да интересује школском праксом, да његов чешки буквар први уводи у нас у 1839 г. гласовну методу и да његове читанке за своје време врло успешно решавају национални задатак, тако исто као и позната Јунгманова „Књижевност“.

Бурне године 1848-49 донеле су неколико пројеката како треба у Чешкој извршити школску реформу у националном правцу, како су то тражили чешки политичари у својим петицијама и наступањима. Потпуну равноправност чешког и немачког језика у школама тражио је Павле Шафарик (Рауе! Јоз. Затанк, 1795—1861); целостан систем народних школа у Словачкој развио је Јан Колар (Јап КоПаг, 1793—1852), који је хтео да уведе, осим материнских и основних школа и трогодишње градске школе; Јан Пуркине (Јап Еу. РшкКупб, 1787—1869) предлагао је циклусну (кружну) организацију средњих школа и научно удубљивање виших школа; Јан Воцел (Јап Егаџт Мосе!, 1803—1871) развио је до ситница израђен план јединствене школе свих степена.

Једини реформатор наших школа ове епохе, коме је пошло за руком да своје идеје и на пракси испита, био је К. Амерлинг (Каге! Зјаџот! Атегпе, 1807——1884), али велики део његовог педагошког рада односи се на време хербартијанства, ка коме је он

Учитељ 24