Учитељ

Поводом новог наставног плана и програма за осн. шк. – 381

Сви данашњи нови правци у педагошкој теорији и пракси, све нове методе и нови начини рада, које њихови одушевљени пропагатори и поборници лансирају под магичним именом „нове школе“, сви су они у самој суштини својој само путеви, који се, истина, различито, сваки на свој начин, крећу и вијугају, али који ипак сви стреме једном те истом циљу, „сви воде у Рим“, само неки брже, а неки спорије. Сви ти путеви, дакле, имају један те исти циљ: савлађивање наставнога градива. Међутим, као што смо и напред напоменули, ово није, нити може бити главни циљ основне школе чак ни по учењу старе, традиционалне педагогике; а како би се тек ово могло огласити за циљ нове школе, која треба да замени стару. Ни стара, ни нова школа немају, нити могу имати као главни и искључиви циљ, задатак: савлађивање наставнога градива. Напротив!

По учењу старе, традиционалне педагогике наставно градиво и савлађивање истога служи само као средство за постигнуће главног циља васпитања, главног циља основне школе као васпитне установе, па је зато и само наставно градиво у том смислу и одабирано и савлађивано, обрађивано (формални ступњеви). Ни сама стара школа, дакле, није постављала као главни и искључиви циљ, савлађивање градива ради самога градива већ ради нечег другог што је вредније и од самога градива.

Поготову нова школа, која се очекује као Месија, као осло•бођење, не би могла нити би смела да има такав циљ. Штавише чак и као на помоћно васпитно средство, нова школа се много мање мора да ослања на наставно градиво, но стара школа. Јер док је стара школа тежила да од детета формира, створи човека утичући на дете споља, у чему јој је наставно градиво служило као једно згодно помоћно средство, дотле нова школа тежи да у ту сврху створи само подесне услове да стави, доведе дете у такав положај, околности („миље“) да се дете развија спонтано, из себе сама, изнутра, онако исто као и пупољак, природно.

У овоме послу, новој школи није потребно да се толико ослања на само наставно градиво нити јој је градиво баш нарочито потребно као збирка знања, која треба за једно одређено време да се нагомила у свакој дечјој главици, а које су опет (главице) тако различитих, неједнаких димензија у сваком погледу. Настави у новој основној школи мора бити пречи циљ упућивање деце на један природан, целисходан начин за стицање знања, оспособљавање за самообразовање, но само савлађивање и акцептирање одређенога знања; она мора више давати деци „умење“, уметност, но знање. „Не ради се о томе да га (дете) поучавамо у наукама, него о томе да му отворимо вољу за њих и да му пружимо методе за њихово изучавање, чим се јаче развије та воља“ — вели и Жан Жак Русо.') ИМ зато је и оцењивање корисности и успеха наставе правилно само онда ако се с ове тачке гледишта посматра. „Школа мора да се бави наставом: то је њен