Учитељ

Да ли један народ може да креџра кулшуру другог народа 439

био у стању да стане на тачку посматрања чисте вредности и квалитативне несамерљивости народа и култура, те зато и није био у стању друкчије да замисли „човечанство“, већ као једну лепу целину чији су поједини делови распоређени на еволуционој лествици; напослетку, он није имао снаге да раскине са појмовима „општечовечански“ и „светски прогрес“. На тај начин, мада се приближујемо у читавом низу важних тачака социолошком учењу Тардовом, ма ипак морамо у његовој теорији да извршимо извесне битне исправке. С тачке посматрања овог социолошког система, ми ћемо и поћи да решавамо горе постављено питање.

Живот и развиће сваке културе састоји се из непрекидног стварања нових културних вредности. Под термином „културна вредност“ ми подразумевамо сваку целисходну човекову творевину која је постала заједничко добро његових сународника. То може бити и правна норма, и уметнички производ, и технички проналазак, и установа, и научни и филозофски став — уколико ове то одговара одређеним физичким или духовним потребама, које су примљене од свих или од дела претставника датога народа. Постанак сваке културне вредности може се назвати заједничким именом „откриће“ (пуепбоп — Тардов термин). Свако откриће претставља комбинацију две или неколико већ постојећих културних вредности или њихових различитих елемената. Међутим, ново откриће не може се потпуно раставити на своје саставне делове и увек у себи садржи неки плус, прво, према начину саме комбинације, друго, према духовним одликама личности ствараоца. Једном поникло откриће шири се међу људима путем „подражавања“ (шиттаноп — опет Тардов термин). Само ту реч ваља схватити у најширем смислу, почињући са обновом саме културне вредности или обновом начина да се дата потреба задовољи помоћу ове вредности и завршавајући са „симпатичким подражавањем“, тј. са потчињавањем створеној норми и усвајањем датога става, који се претпоставља као истинит, или уважавањем вредности датога производа. У процесу подражавања дато новачење може да се сукоби или постане супротно са другом или већ са раније признатом културном вредношћу, у коме се случају између њих заподене борба за првенство (дце! Тог1аие Тардов термин), па на крају борбе једна од вредности потисне другу. Само онда када је савладало све препреке и када се раширило путем подражавања на сву друштвену целину, само је тада дато откриће постало чињеница друштвеног живота или елемент културе. Дакле, култура је у сваком датом тренутку збир открића садашњег и ранијих покољења датога народа, али збир открића која су добила признање. На тај начин суштина развића и живота културе своди се на два елементарна процеса: на „откриће“ (туепбоп) и на „ширење“ (ргорасаНоп) са необавезном али, готово, неизбежном „борбом за признање“ (дце! јогтаџе). Наравно да није тешко уочити да ова два главна процеса имају међу собом много заједничких црта: уколико је откриће увек условљено ранијим открићима или, боље рећи, већ