Учитељ

442 Н. С. Трубецкој

ције. У народу А породица не може у прво време да преда младом покољењу традицију нове културе у чистом облику. Ту традицију ваља неговати кроз школу и кроз више-мање вештачке заједнице: војску, заводе, фабрике и др. Али добијајући из ових извора традицију нове, позајмљене културе, младо покољење у исто време одржава традицију и раније националне културе, коју је добило од породице и коју појачава ауторитет породице, чак и у позније доба. Онда је природно, што ће ова млада покољења комбиновати обе традиције и створити неку смешу појмова од две различите културе. Ова се смеша ствара у свакој индивидуалној свести, иако, разуме се, не без утицаја подражавања околини. „Уопште речено, та ће смеша бити у свакога различита и све су оне различите гледајући на услове биографије сваког појединачног субјекта. Разуме се, да у људи са сличним биографијама ове разлике у смеши нису тако значајне. Међутим ма како да испадне када млада покољења, о којима је реч, од улоге прималаца традиције пређу на улогу њеног предаваоца, она неће следећем покољењу предавати чисту традицију културе В, већ традицију смеше А и В. Наступајућа покољења добијајући у школи или из сличних извора више или мање чисту културу Њау породици и слободном друштвеном општењу са старијима смешу А и В, само ће начинити нову смешу од ових елемената и доцније предати традиције те нове смеше покољењу које за њим долази итд. На тај начин култура народа А биће увек смеша културе А и В, па ће у сваком датом моменту у старијег покољења елемент А бити јачи него у млађем покољењу, док ће породица бити ближа А, него друге заједнице. Уосталом, у току времена поједини елементи културе А, прећи ће и у традицију која се школом предаје младим покољењима, али ће и та традиција бити смешана. Најзад и целокупна култура народа А биће основана на смешаној традицији две културе, док култура народа В остаје хомогена. Значи, да се пуна истоветност између културе народа

А

А и В не може постићи.

Раније смо казали да се свако откриће састоји из елемената постојећих културних вредности. Могући општи збор открића у датом моменту зависи од општег збира културних вредности, које већ постоје у датом народу. Али, пошто између количине културних вредности народааА и вВ, како је већ речено, никада неће постојати пуна истоветност, онда је јасно да и збир могућих открића код оба народа неће бити никада истоветан. Друкчије речено: правци развића културе народа В, који је културу створио и народа А, који је културу позајмио, биће различити. Уз ово се додају разлике у укусима, диспозицијама и темпераментима, које су условљене разликама у наслеђу. Напослетку, све се то усложи, разликама у географским условима и антрополошким типовима. Тако долазимо до закључка да није могуће увршћење целог једног народа у културу створену од стране другога народа.

Историја нигде не тврди супротно. Свуда где је извршено потпуно увршћивање у туђу културу пажљивије изучавање чи-